godisnjica smrti Srpskog velikana Dr Zorana Djinjdjica 1952-

Рођен је 1. августа 1952. у Босанском Шамцу. Гимназију је завршио у Београду 1970. Студирао је филозофију и 1974. дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а 1979. докторирао на Универзитету у Констанцу.

Говорио је да је студирао филозофију двадесет сати дневно и да је истовремено похађао студије историје уметности, социологије и економије. На првом часу на Филозофском факултету сукобио се с комунистима јер је тврдио да велики Маркс не да није највећи, већ уопште није филозоф. Други велики и значајнији сукоб имао је с полицијом због организовања "илегалних активности у студентској организацији против комуниста, због чега је сам путовао по целој Југославији". Због тих активности био је и осуђен, чак се и Вили Брант, немачки канцелар, заузимао за њега па се, уместо у затвору, нашао у Немачкој. Докторирао је на тези "Проблеми утемељења критичке теорије друштва" код Јиргена Хабермаса.

Био је виши научни сарадник у Центру за филозофију и друштвену теорију у Београду, посланик у сва три вишестраначка сазива Народне скупштине Републике Србије и Већу република Скупштине СРЈ. Био је професор на Филозофском факултету у Новом Саду.

Написао је следећа дела: "Субјективност и насиље", "Јесен дијалектике", "Југославија као недовршена држава" и "Србија ни на Истоку ни на Западу". Превео је многа филозофска дела и аутор је великог броја новинских приказа.

Никада није био члан Савеза комуниста. Ипак, политиком се бавио све време, активно од 1989. када је са још 12 интелектуалаца иницирао обнављање Демократске странке, а на Скупштини Странке 1990. био је један од оснивача. Септембра 1990. је изабран за председника Извршног одбора, а онда, јануара 1994. постаје председник Демократске странке.

За Демократску странку је говорио да је као предузеће, никако место за дружење, појашњавајући да свако у странци мора да има производ, "а то могу бити плакат, порука, критика, наступ... и мора се знати ко тај производ користи, да ли је њиме задовољан". Објашњавао је ко може да буде политичар: "Човек, да би се бавио политиком, мора да има јак и чврст карактер, ауторитет, да уме да пресече, да се замери, каже 'не' и да га мрзе, јер је то природа политике. Неко ко исувише иде на ширење симпатија, удварања и избегавања сукоба мора још много да научи да би водио једну озбиљну странку".

За градоначелника Београда изабран је 21. фебруара 1997. године, испред коалиције "Заједно" која је на локалним изборима 1996. однела победу у више градова у Србији.

У судском спору са председником Владе Републике Србије Мирком Марјановићем, 20. септембра 1996. осуђен је на 4 месеца затвора, условно на две године. Врховни суд Србије 9. јула 1998. преиначио је пресуду и изрекао нову у којој је осуђен на 7 месеци затвора, условно на 3 године.

Амерички недељник "Тајм" у септембру 1999. уврстио га је међу 14 водећих европских политичара трећег миленијума.

У јуну 2000. Ђинђић је преузео функцију координатора у Савезу за промене, а потом постао и шеф централног изборног штаба и координатор промотивне кампање ДОС-а за изборе који су одржани 24. септембра 2000. На тим изборима Ђинђић је изабран за посланика у Већу република Скупштине СРЈ.

Добитник је угледне немачке награде "Бамби" за 2000. у области политике.

За премијера Србије изабран је 25. јануара 2001. након победе ДОС-а на републичким парламентарним изборима у децембру 2000.

Ђинђић је августу 2002. у Прагу примио награду Фондације "Полак" за допринос развоју демократије у Србији. Награда се додељује сваке године за допринос спровођењу демократских и економских реформи у Централној и Источној Европи.

Волео је такмичења и провере. Био је веома стрпљив, образован и прагматичан. Трудио се да се не понавља, бирао би једну слику, поруку, реченицу и око тога градио причу. Признавао је да нема претензија да каже нешто епохално, али је сматрао да ће остати упамћен по великим стварима. Живот није могао да замисли без људи јер људска комуникација му је била потребна као услов за проверу идеја и способности. Код себе је ценио спремност да учи и признаје грешке, као и спремност да их исправља, а код других је ценио поузданост. Говорио је да нема порока.

Др Зоран Ђинђић је убијен 12. марта 2003. испред зграде Владе Републике Србије, зато што је покушао да Србију ослободи прошлости и одведе је у будућност.

Зоран Ђинђић је иза себе оставио супругу Ружицу, кћерку Јовану и сина Луку.

Jako mi je zao Djindjica kao coveka...Ubistvo nije smelo da se desi. Nisam ni zagovorenik njegove politike, uskoro je jos jedna godisnjica njegove smrti i naslednici njegove politike i preostali intelektualci nam utabase staze kojima danas gazimo...A nisu posute cvecem...Preti secesija Vojvodine, s tugom gledamo na stara vremena i greske koje se nedaju izmeniti 2009 godine. Na osnovu kakvih ibecanja su se dobijale nagrade od Nemaca koji na svojim rukama imaju toliko Srpske krvi tokom XX veka? Na osnovu cega Americka priznanja? Zasto Americka? Zar nisu zagovarali monstuozno bombardovanje? Zar se pokojni Djindjic tada nije nalazio u Crnoj Gori stiteci svoje najmilije od stradanja dok su gradjani Srbije kopali grobove za svoje najmilije i palile kandila i svece povodom nenadoknadivih gubitaka?