tolkinov rečnik

Finve

Vilenjački kralj Eldamara, Finve je bio prvi Uzvišeni Kralj noldorskih Vilenjaka. Njega su izabrali Valari da predvodi svoj narod na Velikom Putovanju iz Srednje Zemlje u Neumiruće Zemlje. U Eldamaruje Finve vladao kao Uzvišeni Kralj iz grada Tiriona. Finve se dvaput ženio. Njegova prva kraljica bila je Mirijela koja je rodila Feanora, tvorca Silmarila. Njegova druga kraljica bila je Indis, s kojomje izrodio Fingolfina i Finarfina. Posle Mračenja Valinora Finvea je, dok je branio Silmarile, ubio Melkor.


Firimar

U Prvom Dobu Sunca Vilenjaci Srednje Zemlje su otkrili da se jedna nova rasa pojavila u zemlji Hildorijen, daleko na Istoku. Bila je to rasa Ljudi koje su Vilenjaci nazvali Firimar, što znači "smrtni Ijudi". Po mišljenju besmrtnih Vilenjaka, bila je to nežna rasa s malo mudrosti, jer su Ljudi u najboljem slučaju mogli da nakratko spoznaju tek najmanji šaputavi odjek znanja pre nego što ih smrt odnese.


Forgoil

Medu Severnjacima koji su se nastanili istočno od Planina Magle u Trećem Dobu Sunca bili su Rohirimi. To su bili zlatokosi Ijudi koji su se mogli pohvaliti najžešćom konjicom Zapadnih Zemalja. Njih su se mnogo plašili i mrzeli ih njihovi varvarski susedi, Dunlendinzi, koji su ih s prezirom zvali Forgoil, što na tom jeziku znači "slamoglavci".


Formenos

Pošto je noldorski princ Feanor stvorio one velike dragulje, Silmarile, sagradio je tvrđavu i riznicu na severu Valinora u Neumirućim Zemljama. To utvrđenje bilo je podignuto na utvrđenom brdu i nazvano je Formenos, što na visokovilenjačkom jeziku znači "severna citadela". Formenos je bio dom Feanorovog klana tokom godina njegovog izgnanstva iz Tiriona. Posle uništenja Drveća Valara, Morgot je došao do kapija Formenosa i ubio Feanorovog oca, Finvea, Uzvišenog Kralja Noldora, zatim provalio u riznicu i ukrao Silmarile.


Fornost

Od četvrtog i petog veka Trećeg Doba prvi grad i prestonica dunedainskog kraljevstva Arnor bio je Fornost, "severna tvrđava" moćan i napredan grad, sve dok ratovi s Vešcem-kraljem od Angmara nisu počeli da uzimaju svoj danak. Najzad je 1974. vojska Vešca-kralja osvojila i razorila najveći deo Fornosta i njegovog kraljevskog dvora. I mada je Fornost povraćen sledeće godine u Bici od Fornosta, srušeni grad je napušten i njegovo stanovništvo se raštrkalo. Na jeziku Ijudi zvao se Norberi, mada je posle razaranja bio takođe poznat i kao Mrtvačev Jarak.
U vreme Rata za Prsten bio je prvenstveno zanimljiv kao ruševina severno od Brija na Velikom Putu sever-jug koji je, u godinama procvata, bio glavni put između prestonice Arnora i Minas Tirita, prestonice Gondora.


Forohel

Hladna zemlja snega i leda na severu od Dunedainskog kraljevstva Arnor zvala se Forohel. Njen narod bili su Losoti, ili Snežni Ijudi od Forohela. Oni su bili plemenski narod koji nije podizao gradove i nije imao kraljeve. Za njih se govorilo da potiču od Forodvaita severnih pustopoljina, ali su oni postali skitački narod, gradili su domove od snega i lovili divlje zveri severa. Osim pomorskih karata i mapa Srednje Zemlje koje beleže Rt i Ledeni Zaliv Forohel, malo se zna o ovoj zemlji ili o njenom narodu.


Forodvait

"Letopisi kraljeva i vladara" pričaju kako se, posle Pada Angbanda, tvrđave Melkora, Ijuta zima spustila na severnu pustu zemlju Forohel. Dugo iza toga jedan narod, po imenu Forodvait, živeo je u toj zemlji. Malo se govori o tom narodu, izuzev da su izdržavali ledene hladnoće Severa, i od njih su poticali Losoti, koje su u Trećem Dobu Sunca Ljudi Zapada zvali Snežni Ijudi Forohela.


Frodo Bagins

Hobit od Okruga i Nosilac Prstena. Frodo je rođen 2968. godine Trećeg Doba kao sin Droga Baginsa (Torbića) i Primule Brendibak. Pošto je kao dete ostao siroče, usvojio ga je njegov rođak, Bilbo Bagins iz Torbinog kraja. Frodo je bio izuzetno pustolovan za jednog Hobita, i izvanredno učen, budući da je bio pisac reči pesama i nešto kao poznavalac vilenjačkog predanja i jezika. 3001, kad je Bilbo misteriozno napustio Okrug, Frodo je nasledio Torbin Kraj i Jedini Prsten. 3018. ponovo se pojavio Gandalf Čarobnjak i uputio Froda u Potragu za Prstenom u Rivendel, gde se obrazovala Družina Prstena. Frodo je jedva preživeo mnoge pustolovine i opasnosti na tom putovanju, ali je uspeo da odnese Jedini Prsten do vatri Planine Usuda. Tako je Frodo okončao Rat za Prsten. Posle rata se vratio u Torbin Kraj, ali su zatrovane rane i psihička trauma koju je doživeo za vreme Potrage za Prstenom počele da deluju. 3012. Frodo je krenuo na Poslednju Vožnju Čuvara Prstena, i ukrcao se na jedan vilenjački brod i otplovio u Neumiruće Zemlje.

Galadrimi

Šuma koja je u Drugom Dobu Sunca prvo nazvana Laurelindorenan, "zemlja doline zlata koje peva", a kasnije Lotlorijen, "zemlja cvetova koji sanjaju", i čak od strane nekih Lorijen, "zemlja snova", nalazila se istočno od Maglenih Planina kraj Srebrotoka koji se ulivao u Veliku Reku Anduin. Bila je to Zlatna Šuma gde je raslo najviše drveće na Sred-njoj Zemlji. Ono se zvalo Malorn drveće i bilo je najlepše od drveća u Smrtnim Zemljama. Njihova kora bila je srebrna i siva, njihovi cvetovi zlatni, a njihovo lišće zeleno i zlatno.
U šumi se nalazilo skriveno viienjačko kraljevstvo Galadrima, "naroda drveća", koji su podizali svoje kuće na platformama zvanim telain, ili fletovima, visoko u granama Malorna koji su im pružali zaklon.
Galadrimi nisu gradili moćne kule od kamena. U stvari, Galadrimi su za većinu Ijudi živeli nevidljivo u svom šumskom kraljevstvu, gde su nosili Sivovilenjačke ogrtače koji su bili kao kameleonova koža. Koristeći konopce i poznajući šumu, nisu osećali potrebu za mostovima i putevima. Duboko u Zlatnoj Šumi imali su ipak jedan veliki grad, koji je nazvan Karas Galadon, "grad drveća". Tu je rastao najveći Malorn na Srednjoj Zemlji, a kralj i kraljica su živeli u velikoj dvorani na tom najvišem od drveća, na vrhu jednog visokog zelenog brda. Ono je bilo opasano zidovima, imalo je kapije i bilo okruženo drugim velikim drvećem kao kulama. U samom srcu šume nalazilo se jedno čarobno brdo zvano Kerin Amrot, gdeje nekad stajala kuća jednog Vilin-kralja. I sa tog mesta dopirala je snaga i svetlost koje su bile kao one u Neumirućim Zemljama u Dobima Drveća.
Galadrimi su bili uglavnom Šumski Vilenjaci, ali njihovi gospodari su bili sindarski i noldorski velikaši. Njihov kralj bio je Keleborn, rođak Tingola ("sivog ogrtača"), i on je bio najveći gospodar Sindara na Srednjoj Zemlji. Njihova kraljica bila je sestra Finroda i ćerka Finarfina, Uzvišenog Kralja Noldora, koji je ostao u Eldamaru pošto je Drveće Valara uništeno. Do Trećeg Doba Sunca ona je bila najviša od plemstva među svim Vilenjacima u Smrtnim Zemljama. I mada je njeno kvenijsko ime bilo Altarial, u Srednjoj Zemiji se zvala Galadrijela, "gospa od svetlosti".
Moć Galadrima pod takvim vladarima bila je veoma velika, jer su njihovi kralj i kraljica živeli u prvom kraljevstvu Sindara u danima Tingola i Melijane Maje i spoznali je odgađala pustošenja naneta zubom Vremena, i ona je bila svesna Sauronovih poteza i činila da njen narod bude nevidljiv Sauronovom oku. Ona je raspolagala Ogledalom Galadrijelinim, srebrnom zdelom koju je mogla da puni izvorskom vodom, i uz moć prstena mogla je da uobliči odraz budućih događaja na njegovoj tamnoj, mirnoj površini.
Kraljevstvo Galadrima osnovano je u vreme mira kad je Saurona zarobio Numenorejski kralj pre Promene Sveta, u trećem milenijumu Drugog Doba Sunca. Njime je vladao prvo sindarski kralj Adamir, a potom njegov sin Amrot, pre no što su Keleborn i Galadrijela došli na vlast. Od prvog pada Mordora to je ostala zemlja po strani i, tokom celog Trećeg Doba, Zlatnu Šumu Lotlorijen je štitila i održavala moć vilenjačkog Prstena Nenje. S uništenjem Jedinog Prstena, njegova moć je slabila, a kraljica je otišla u Neumiruće Zemlje; velika svetlost kraljevstva Lotlorijen je takode oslabila, i Vreme ga je ponovo otkrilo. Galadrimi su ponovo postali skitački narod i izgubili su se sa svojom šumskom braćom s istoka.


Galadrijela

Vilenjačka kraljica Lotlorijena, Galadrijela je bila noldorska princeza kojaje rođena u Eldamaru u Dobima Zvezdane svetlosti. Galadrijela i njena braća su se priključili Noldorima koji su išli u poteru za Morgotom i Silmarilima u Srednju Zemlju. Visoka i lepa, sa zlatnom kosom nasleđenom od majke telerskog porekla, Earvene, u Eldamaru se zvala Altarijela. To je prevedeno kao Galadrijela, što na sindarinskom znači "gospa od svetlosti". Tokom Prvog Doba Sunca u Belerijandu Galadrijela je živela sa svojim bratom Finrodom u Nargotrondu pre nego što je ušla u sindarinsko kraljevstvo Dorijat gde se sprijateljila s Kraljicom Melijanom i udala za sivovilenjačkog princa Keleborna. Od početka Drugog Doba ovaj par i njihova ćerka jedinica Kelebrijana živeli su u Lindonu; zatim su se u osmom veku preselili u Eregion, kraIjevstvo Vilin-kovača. Kasnije su Keleborn i Galadrijela prešli Maglene Planine i došli da vladaju svojim kraIjevstvom u Zlatnoj Šumi Lotlorijen. Raspolažući jednim od Tri Vilenjačka Prstena Moći, Galadrijela je iskoristila svoje moći da iztka prsten začaranosti i zaštite oko Lotlorijena. U vreme Rata za Prsten Galadrijela je pružila utočište i podarila čarobne darove Družini prstena. Za vreme samog Rata Galadrijela je odbila tri pokušaja osvajanja i koristila svoje moći da sruši zidove Dol Guldura i očisti Mrku šumu. Zatim, po okončanju Trećeg Doba, otplovila je na zapad u Neumiruće Zemlje.


Galenas

U zemlji Numenor rasla je širokolista travka Galenas, koja je cenjena zbog miomirisa svojih cvetova. Pre nego što je tu zemlju progutalo Zapadno More, moreplovci Numenora su je doneli u Srednju Zemlju, gde je rasla u izobilju oko naselja potomaka Numenorejaca.
Međutim. tek kad je tako neugledan narod, kao što su Hobiti, otkrio Galenas u sopstvenoj zemlji, obelodanila su se posebna svojstva te biljke. Hobiti su uzimali široke listove Galenasa, sušili ih i mrvili. Onda su ih palili u lulama s dugim kamišima. Bila je to biljka nikotiana, kasnije poznata u Srednjoj Zemlji kao Lulina trava, ili Trava-za-lulu, po navici Hobita. Obično su je pušili Hobiti, Ljudi i Patuljci i nalazili u njoj mnogo utehe i okrepljenja.

Gandalf

Istari, Čarobnjak Srednje Zemlje. U Neumirućim Zemljama Gandalf je bio majarski duh, Olorin, koji je živeo u baštama Lorijena, Gospodara Snova, i četo posećivao Nienu Sažaljivu. Oko godine 1000. Trećeg Doba Sunca on je izabran za jednog od Istarija ili Čarobnjaka koji su poslati u Srednju Zemlju. Nazvan Gandalf Sivi, na vestronskom, bio je Mitrandir, ili "sivi hodočasnik", za Vilenjake, Tarkun za Patuljke i Inkanus za Haradrime. Njegov spoljni lik bio je lik bradatog starog čoveka odevenog u sivi ogrtač s visokim šiljatim šeširom i dugačkim štapom. Po svom dolasku u Sive Luke, od Kirdanaje dobio Narju, "prsten vatre". Preko dve hiljade godina Gandalf je delao protiv uzdizanja zlih sila u Srednjoj Zemlji. 2941. Gandalf je podstakao Potragu za Samotnom Planinom koja je za ishod imala ubijanje Šmauga Zmaja. Tokom ove potrage Gandalf je dobavio mač Glamdring, a Bilbo Bagins je dobavio Jedini Prsten. Baš je Gandalf prepoznao moć Jedinog Prstena i saznao kako se on može uništiti. 3018. Gandalf je došao kod Froda Baginsa od Okruga i započeo Potragu Prstena. U Rivendelu je postao jedan od Družine Prstena i vodio ih kroz mnoge opasnosti. Onda, na mostu Kazad-duma, Gandalfje pao u borbi na život i smrt sa Balrogom od Morije. Međutim, Čarobnjakov duh je uskrsnuo kao Gandalf Beli, blistavo biće kome nijedno oružje nije moglo da naudi. Zavreme Rata za Prsten Gandalf Beli na svom konju Senku se mogao naći svuda, kako podstiče Kralja Teodena u Rohanu, kako pobeđuje Sarumana u Izengardu, i kako potiskuje Vešca-kralja na kapijama Minas Tirita. Borio se sa zapovednicima Vojske Zapada pred Crnom Kapijom Mordora, dok je Nosilac Prstena uništavao Jedini Prsten. Posle rata Gandalf je nadgledao ponovno ujedinjenje Gondora i Arnora, zatim je 3012. pošao na Poslednju Plovidbu Čuvara Prstenova u Neumiruće Zemlje.


Gaurot

U Prvom Dobu Sunca, u vreme Ratova Belerijanda, mnogi zli dusi u vučjem obličju su prišli Sauronu Majaru. Vilenjaci su ih zvali Gaurot, ili "vukodlačka vojska". Od tih stvorova Sauron je obrazovao moćnu vojsku koja je odlazila u borbu s Vilenjacima i pobila mnoge od najjačih među njima. Sauron je osvojio i držao neko vreme jednu vilenjačku kulu na Reci Sirion uz pomoć moći Vukodlaka; otuda i ime tog mesta: Tol-in-Gaurot, "ostrvo Vukodlaka".


Gavranbrdo

U Ereboru, Samotnoj Planini, koja je stajala odmah na istoku od Mrke šume, nalazilo se patuljačko KraIjevstvo pod Planinom. Patuljci Erebora su podigli jedno utvrđeno brdo na južnom kraku planine. Ono se zvalo Gavranbrdo zato što su brdo i njegov vrh stražara bili dom mnogim Gavranima koji su uvek bili prijatelji i saveznici Patuljaka. Tu je Gavran zvani Roak doneo vesti Torinu Hrastoštitu da je Šmaug Zlatni ubijen. Za vreme Bitke Pet Vojski, baš na Gavranbrdu su se Vilenjaci (s Gandalfom Čarobnjakom i Bilbom Baginsom) zaustavili i pružili otpor.


Gavrani

Mnoge pasmine ptica živele su na Srednjoj Zemlji. Među onima koje se pominju u pričama su Orlovi, koji su bili najuzvišeniji od ptica, i Gavrani, koji su bili snažni i dugovečni.
Deo pripovesti o ubijanju Šmauga, Zmaja od Erebora, priča o Gavranima Erebora, koji su u Trećem Dobu Sunca služili Patuljke Durinove Loze. Ti Gavrani su bili mudri savetnici i brzi glasnici Patuljaka, a dobro su poznavali mnoge jezike. U to vreme gospodar Gavrana bio je Roak, sin Karka. On je bio prastar, životni vek mu se protezao na više od sto pedeset godina. Gavranima je vladao svojom voljom i mudrošću. A na zajedničkom jeziku Vestronu Roak je govorio sa svojim prijateIjima Patuljcima i donosio im vesti i pružao pomoć.


Gelion

Jedna od dve velike reke Belerijanda, Gelion je bila dvaput duža od svog takmaca - Siriona - mada ne toliko široka ni duboka. Ona je odvodila vodu iz zemalja istočnog Belerijanda, posebno Targeliona i šumovitih predela Osirijanda. Među njenim mnogobrojnim pritokama bile su reke Adurant, Duilven, Briltor, Legolin, Talos, Askar i Veliki i Mali Gelion. Njen izvor i izvor skoro svih njenih pritoka nalazio se u vencu Plavih Planina na istoku.


Gan-buri-Gan

Poglavica Vosa Druadana. Za vreme Rata za Prsten, Gan-buri-Gan bio je vođa belopute, patuljaste rase zvane Vosi koja je naseljavala Šumu Drua-dan i pomogla Rohirima i Dunedainima da razbiju opsadu Gondora. Gan je poveo Rohirime tajnim šumskim utrtim stazama tako da su mogli da koriste iznenađenje kao preimućstvo nad neprijateljem u Bici od Pelenorskih Polja. Takođe, u bici koja je usledila, Ganovi Ijudi su pobili mnoge Orke koji su pokušali da pobegnu u šume. Posle rata Ganu i njegovim Ijudima je dodeljeno zakonsko pravo na njihovu šumsk.


Gimli

Patuljak od Erebora. Rođen 2879. Trećeg Doba u Plavim Planinama, Gimli je otišao da živi u Ereboru 2941. posle smrti Šmauga Zmaja. Gimlijev otac bio je Gloin, Patuljak Torina i Družine. 3018. Gimli je otišao s ocem u Rivendel gde je izabran za Družinu Prstena. Gimli je bio jedan od neko-licine Patuljaka koji su se sprijateljili s Vilenjacima. Zaista, posle ulaska u Lotlorijen, postao je privržen uspomeni na Galadrijelu, Vilenjačku kraljicu, i nosio je uvek sa sobom uvojak njene kose. Njegov najprisniji prijatelj bio je Legolas, sindarski Vilenjak. Gimli se hrabro borio u Bitkama kod Rogburga, Pelenorskih Polja i Crne Kapije Mordora. Posle rata Gimli je postao Gospodar Svetlucavih Pećina, koje su se nalazile ispod Helmovog Ponora. Ostao je Gospodar Pećina sve do posle smrti Aragorna 120. Četvrtog Doba kada je, u društvu svog prijatelja Legolasa, otplovio na jednom vilenjačkom brodu u Neumiruće Zemlje.


Gladenska Polja

Od svojih gornjih pritoka u Maglenim Planinama, odmah na severu od Morije i Lotlorijena, Reka Gladen teče na istok dok ne stigne do Velike Reke Anduin. Tu, u dolovima Anduina, ova pritoka plavi močvarni predeo poznat kao Gladenska Polja. U drugoj godini Trećeg Doba ovde se odigrao sudbonosan događaj u istoriji Srednje Zemlje, jer je ovo bilo poprište Bitke od Gladenskih Polja u kojoj je dunedainski kralj Izildur ubijen i Jedini Prsten izgubljen u reci. Jedini Prsten je ostao tu skriven sve do godine 2463, kad su ga pronašla dva sturska Hobita, po imenu Deagol i Smeagol. Smeagol je ubio Deagola da bi se domogao prstena i naposletku se izopačio u zlo biće poznato kao Golum.

Glamhot

Kad je opaka rasa Orka prvi put ušla u sivovilenjačke zemlje Belerijanda u Dobima Zvezdane svetlosti, Sindari nisu znali kakva su oni vrsta stvorova. Mada niko nije sumnjao to da su oni opaka i zla rasa, u to vreme oni nisu imali ime. Zato su ih Sivi Vilenjaci zvali Glamhot, "bučna rulja", jer su njihovi krici u borbi i buka koju je stvarala njihova gvozdena obuća i ratna oprema zvučali glasno i opako.


Glaurung

Zmaj od Angbanda, Glaurung Zlatni bio je prvi i najveći od Urulokija, Zmajeva koji bljuju vatru. Zvali su ga Otac Zmajeva, a izronio je iz jama Angbanda godine 260. Prvog Doba Sunca, ali je potisnut natrag. U Angbandu je rastao još dva veka pre no što je pušten u strašnoj Bici Iznenadnog Plamena koja je razbila Opsadu Angbanda. Posle toga je usledila Bitka Nebrojenih Suza u kojoj je Glaurunga u borbi pratila četa manjih Vatrenih Zmajeva. Protiv njih su mogli da se bore samo Patuljci Belegosta. I mada ga je to koštalo života, patuljački Kralj Azagal je ranio Glaurunga i prisilio ga da se povuče s bojnog polja. 496. Glaurung je satro vojske Nargotronda kod Tumhalada i zauzeo veliku dvoranu. On je sakupio svoju riznicu blaga i ležao na njoj. Dok je čuvao tu hrpu blaga, upotrebio je svoje hipnotičke Zmajeve čini da uništi ili zlokobno utiče na živote Turina, Nienore i Finduilasc. Međutim, godine 501. upravo je junak Turin Turambar, prikravši se, uspeo da satera svoj mač duboko u Glaurungov trbuh i da ubije zver.


Gloin

Patuljak Torina i Družine, Gloin, sin Groina, rođenje godine 2783. Trećeg Doba. Borio se u Bici od Azanulbizara i bio saputnik Kralja Traina II, i njegovog sina, Torina Hrastoštita. S Torinom i Družinom krenuo je u Potragu za Ereborom koja je za ishod imala smrt Šmauga Zmaja i ponovno uspostavljanje patuljačkog Kraljevstva pod Planinom, u kome je on postao bogat i uticajan velikaš. Godine 3018. otputovao je sa svojim sinom u Rivendel. Njegov sin, Gimli, izabran je za jednog od Družine Prstena, i Gloin se vratio u Erebor. Za vreme Rata za Prsten učestvovao je u odbrani Erebora. Umro je 15. godine Četvrtog Doba.


Glorfindel

Vilenjački gospodar Rivendela. Za vreme Rata za Prsten Glorfindelje u Rivendelu izgleda bio niži po staležu samo od Elronda Poluvilenjaka. 3018. Trećeg Doba on se sreo s Frodom Nosiocem Prstena na njegovom putu u Rivendel i, jašući na svom belom konju Asfalotu, usudio se da se odupre Utvarama Prstena i bori sa njima kod Gaza Bruinen. Poreklo mu je nepoznato, ali se zna da je Glorfindel predvodio vilenjačke ratnike u Bici od Fornosta koja je, godine 1975. Trećeg Doba, za ishod imala razaranje kraljevstva Vešca-kralja od Angmara. Zajedno s drugim Vilenjacima Rivendela on se bez sumnje uputio u Neumiruće Zemlje negde tokom Četvrtog Doba. Verovatno je nazvan po legendarnom Glorfindelu od Gondolina. Bio je to jedan zapovednik u snagama Kralja Tingola koji se borio u Bici Nebrojenih Suza. Najveću slavu je stekao posle pada Gondolina 511. Prvog Doba. Pošto su ga Morgotove trupe uhvatile u zasedu, Glorfindel se borio s moćnim Balrogom i obojica su se s jedne litice survala u smrt.


Goblini

Ona stvorenja koja Ljudi sad nazivaju Goblini obitavaju u tmini, a okoćeni su iz zlih namera. U ranijim danima zvali su se Orci. Crne krvi, crvenih očiju i po prirodi puni mržnje, Goblini su nekada bili rasa koja je težila da ostvari velike planove o strašnoj tiraniji, mada su sad svedeni na bića koja čine manja nedela.


Golum

Zloduh, ranije Hobit, Golum je nekada bio Hobit od Sturske loze po imenu Smeagol, koji je rođen nedaleko od Gladenskih Polja u Dolovima Anduina. 2463. Trećeg Doba Smeagolov rođak Deagol je pronašao Jedini Prsten dok je pecao i Smeagol ga je zbog toga na licu mesta ubio. Moć Prstena je produžila Smeagolov život, ali ga je tako izobličila da se nije mogao prepoznati.
Odonda je prozvan Golum zbog ružnih grlenih zvukova koje je ispuštao kad bi pokušavao da govori. On je postao demonsko biće koje se klonilo svetla i živelo od gnusnih ubistava, jedući nečisto meso. Prijatno mu je bilo u mračnim barama u dubokim pećinama. Na koži nije više imao ni jedne dlake, i ona je bila crna, hladna, vlažna i lepljiva, a telo mu je bilo mršavo i sablasno. Glava mu je bila nalik na lobanju a oči buljave kao kod riba. Izrasli su mu dugački zubi kao otrovni očnjaci Orka, a njegova hobitska stopala su se zaravnila i dobila plovne kožice. Skoro pet vekova Golum je živeo skriven u pećinama ispod Maglenih Planina.
Onda je 2941. Hobit Bilbo Bagins učinio sudbonosnu posetu njegovoj pećini i oteo Jedini Prsten od Goluma. 3019. Golum je najzad ulovio Froda Baginsa, novog Nosioca Prstena, ali koliko god da je pokušavao, nije mogao da ga nadvlada. Neko vreme je izgledalo skoro da je Frodo u stanju da obuzda Goluma, ali Golum je živeo od izdaje. Tako se desilo da je u konačnom odlučujućem trenutku, kadje moć Prstena nadvladala čak i dobrog Froda na Planini Usuda, Golum napao Nosioca Prstena na rubu Pukotina Usuda. Sakupivši svu snagu, Golum je uspeo da zadobije Prsten odgrizavši Frodov prst, ali u tom pobedničkom času on se sa svojim dragocenim dobitkom strmoglavio unatraške u plamenu utrobu Zemlje.

Golodrimi

U Prvom Dobu Sunca Noldori su izašli iz Neumirućih Zemalja i ušli u Belerijand. Tu su ih dočekali Sivi Vilenjaci koji su, na sindarinskom jeziku, Noldore zvali Golodrimi.


Gondolin

Kad su se noldorski Vilenjaci Eldamara vratili u Srednju Zemlju i ušli u Belerijand godine 52. Prvog Doba Sunca, Princ Turgon je pronašao utvrđenje i tajnu dolinu u kojoj će sagraditi vilenjački grad bezbedan od zlih snaga Morgota. Taj grad bio je Gondolin, "Skrivcno Kraljevstvo", u dolini Tumladen u Ekariotu, Okružujućim Planinama, na severu od šuma Dorijata, kraljevstva Sivih Vilenjaka. U okviru prirodne prepreke od Okružujućih Planina Gondolin je bio čuvan i budnošću Velikih Orlova koji su ubijali ili terali sve uhode i sluge Morgota. Tako zaštićeni, Noldori su preko pedeset godina tajno gradili beli kameni grad Gondolin, što znači "skriveni kamen", na brdu Amon Gvaret. Ime Gondolina na visokovilenjačkom jeziku bilo je Ondolinde, što znači "kamena pesma", i pošto je oblikovan po uzoru na Tirion, prvi grad Eldamara, bio je najlepši grad Noldora na Srednjoj Zemlji. Pet vekova je Gondolin cvetao dok su, jedno po jedno, ostala Vilin kraljevstva Belerijanda razarana. Onda, godine 511. Gondoiin je izdan i njegovi tajni prolazi otkriveni Morgotu. Mračni Neprijatelj je poslao ogromne snage Orka, Trolova, Zmajeva i Balroga u Skriveno KraIjevstvo. Strašne su bile bitke unutar bedema Gondolina, ali je on konačno pregažen i njegovo stanovništvo pobijeno. Kule Gondolina, poslednjeg od Visokorodno vilenjačkih kraljevstava Belerijanda, su srušene, a porušene zidine i temelji sprženi vatrom Zmajeva.


Gondor

Osnovao ga je godine 3320. Drugog Doba Elendil Numenorejac, bio je Južno Kraljevstvo Dunedaina Srednje Zemlje. Elendil je vladao kao Uzvišeni Kralj iz Severnog Kraljevstva Arnor, dok su njegova dva sina, Izildur i Anarion vladali u Gondoru. Medutim, posle Elendilove smrti 3341, Izildur i njegovi naslednici su postali kraljevi Arnora, dok su Anarionovi naslednici vladali kao kraljevi Gondora sve do godine 2050. Trećeg Doba kad se loza ugasila. Preko devet vekova posle ovog vremena Gondorom su upravljali Vladajući Namesnici. Gondorovi glavni gradovi su bili Minas Anor, Minas Itil, Ozgilijat, i pristaništa Pelargir i Dol Amrot. Do prvog milenijuma Trećeg Doba gondorsko kraljevstvo je uključivalo feude Anorijen, Itilijen, Lebenin, Anfalas, Belfalas, Kalenardon, Enedvait, Južni Gondor, i najveći deo Rovaniona na istok do Mora Run. Od svog nastanka Gondor (i Arnor) su bili takmaci Sauronu Gospodaru Prstenova iz Mordora i njegovih mnogobrojnih saveznika. Zbog ovoga Gondor su mnogo puta napadale vojske Istočnjaka iz Runa i vojske Južnjaka iz Harada. Tokom prva dva milenijuma moć Gondora je najveće udarce pretrpela od građanskog rata 1432. i Velike Zaraze 1636. Njih su pratile krvave invazije Kolovozaca 1851. i 1954. Gondor je bio tako oslabljen da su godine 2002. Sauronove sluge., Nazguli Utvare Prstena zauzeli grad Minas Itil u srcu Gondora. Preko hiIjadu godina njega su držale mračne sile i dobio je novo ime, Minas Morgul. U vreme Rata za Prsten, mada je bio iscrpljen vekovnim sukobima, Gondor je za Slobodne Narode Srednje zemlje predstavljao poslednju nadu u otpor potpunoj prevlasti Saurona. Na kraju rata, Mordor je razoren i kraljevanje nad ponovno ujedmjenim Kraljevstvomje vraćeno Aragornu, pravom nasledniku Izildura. Kao kralj Elesar, vladao je tokom mnogo godina koje su duboko zalazile u Četvrto doba i obnovio je nekadašnju slavu Gondora.


Gondorani

Od Dunedaina koji su obrazovali kraljevstva na tlu Srednje Zemlje najčuveniji su bili Gondorani iz Južnog Kraljevstva. Izildur i Anarion su podigli bele kule Gondora godine 3320. Drugog Doba Sunca, pošto su pobegli od razaranja Numenora sa svojim ocem Elendilom, koji je onda izgradio Severno Kraljevstvo Arnor.
Priča o Gondoru je dugačka i slavna. "Letopisi Kraljeva i Vladara" govore kako su, na vrhuncu svoje moći, gondorski kraljevi vladali svim krajevima Srednje Zemlje zapadno od Mora Run, između reka Kelebrant i Harnen. Čak i kad je kraljevstvo Gondor bilo u opa-danju, njegovi vladari su držali sve feude i teritorije Anorijena, Itili-jena, Lebenina, Losarnaha, Lame-dona, Anfalasa, Tolfalasa, Belfa-lasa i Kalenardona.
U Gondoru je bilo pet gradova, prvih po važnosti, od kojih su dva bila velika pristaništa: drevni Pelargir, na delti Velike Reke Anduina, i Dol Amrat, citadela koja je upravljala obalskim feudima na Zalivu Belfalas. Tri velika grada su bila u središtu Gondora. Oni su se nalazili na velikoj ravnici izmedu Belih Planina na zapadu i Planina Mordora na Istoku. Istočni grad bio je Minas Itil, "Mesečeva kula", grad na zapadu bio je Minas Anor, "Sunčeva kula", a najveći grad od svih bio je Ozgilijat, "Citadela Zvezda". Ozgilijat je bio prestonica Gondora i sagrađen je na obe obale Velike Reke Anduin; dva dela grada su bila spojena širokim belim kamenim mostom.
Kraljevstvo Gondor je često napadano u Trećem Dobu i pretrpelo je mnogo nevolja. Godine 1432. počeo je dugotrajni građanski rat, 1636. udarila je Velika Kuga, a između 1851. i 1954. Kolovosci su izvršili upad u njega. 2002. Minas Itil je pao pod Nazgulima i Orcima. Odonda je to stalno bilo mesto zla i preimenovano je u Minas Morgul. 2475. veliki Orci, Uruk-hai, izašli su iz Mordora i u ogromnim legijama nadvladali oslabljeni Ozgilijat, zapalivši njegov veliki deo i razrušivši njegov veliki kameni most preko Anduina.
Na taj način je kraljevstvo Gondor bilo umnogome umanjeno u godinama pre Rata za Prsten. Od tri velika grada koji su bili njegovo središte, samo je Minas Anor ostao nerazrušen. Kula Sunca je stajala nasuprot tmine koja se skupljala u Mordoru, Morgulu, Runu i Haradu tokom mnogih vekova. Izgledalo je da poslednji gard Gondora jedina sila koja se odupire širokoj zaveri zla, jer je Dunedainsko Kraljevstvo Severa palo, a izgledalo je da se Vilenjake malo tiču događanja u Srednjoj Zemlji. Ipak, u ovo sumorno vreme, kad je preostalo malo nade i moć Saurona nije imala granica, Gondorani su zadobili najveću slavu.Jer u kraljevstvu Gondor bilo je vitezova nalik na velike ratnike od starine, i u Minas Anoru su oni i dalje nosili visoke ukrašene kacige od srebra i mitrila s širokim belim krilima morskih ptica. Njihove odore i oklop bili su crni, njihova oprema i oružje srebrni, a na njihovim crnim kratkim ogrtačima bio je grb Gondora: belo drvo u cvatu ispod sedam zvezda i pod srebrnom krunom. U danima Rata za Prsten, mada su ti vitezovi bili malobrojniji nego što se priželjkivalo, njihova hrabrost bila je velika, i u času nevolje ti saveznici su se pojavljivali s neočekivanih mesta.
Prema "Crvenoj Knjizi Zapadne Međe", u vreme Rata za Prsten, Gondorom je vladao Namesnik Denetor II, jer se loza kraljeva davno prekinula. Mada snažan i sposoban čovek, Denetor je nepromišljeno pokušao da se bori protiv Saurona volšebničkim oružjem. Zato je poslao svog starijeg sina Boromira u potragu za Jedinim Prstenom i, mada Boromir beše jedan od Devetorice koji su krenuli u Potragu za Prstenom, on nije uspeo u svom zadatku i poginuo je. Denetor je posle toga ostao potpuno bez nade, tim više što su mu drugog sina, Faramira, naizgled smrtno ranili Nauguli. Pod uticajem Sauronovih obmana i očajavajući zbog kraljevstva Gondor, Denetor je oduzeo sebi život. Ali Faramir se oporavio, i kad je dunedainski poglavar Severa po imenu Aragorn došao u Gondor, Faramir ga je priznao kao zakonitog kralja svih Dunedaina. Tako se, u vreme najveće opasnosti, kralj vratio, i s njim su došli takvi saveznici da su, u Bici kod Pelenorskih Polja, sile Morgula, Harada i Runa slomljene i, pred Crnom Kapijom Mordora, Sauron prisiljen da žrtvuje svoju prevlast, čime je njegova moć zauvek okončana.

Gonhirimi

Patuljci su bili čudesni zidari kamenom i rudari u kamenolomima. Dugo su radili duboko u planinama da bi otkrili zalihe metala, i dragocenih i metala niže vrednosti, i dragulje velike lepote. Njihova prostrana kraIjevstva Belegost, Nogrod i Kazad-dum, sagrađena u Srednjoj Zemlji u dobima Zvezdane svetlosti, bila su slavna, ali među Vilenjacima najčuvenije delo Patuljaka bilo je skriveno Kraljevstvo Sivih Vilenjaka, koje je nazvano Menegrot, Hiljadu Pećina. Patuljačke zanatlije su isklesale tu mesto poput neke šumske pećine blistave lepote, s mnogim fontanama i potocima i svetiljkama od kristala.
Zbog ovog dela Sivi Vilenjaci su ih prozvali Gonhirima, "gospodari kamena".


Gorbag

Uruk-hai od Minas Morgula. Za vreme Rata za Prsten, Gorbag je bio zapovednik jedne čete morgulskih Orka koji su bili upleteni u tuču s jednom drugom četom Orka oko toga kome će pripasti mitril ogrtač Froda Baginsa. Orci od Kule predvođeni Uruk-haiem, Šagartom su pobedili i Gorbagje ubijen.


Gorgorot

Planine i litice severnog Belerijanda iznad dolova reke Sirion i sivovilenjačkog kraljevstva Dorijat nazvane su Gorgorot ili "Planine užasa". Te provalije - protežući se na istok i zapad - spuštale su se s visoke zaravni Dortonion, "zemlje borova", koja je ležala na severu. Gorgorot je zaslužio svoje ime time što je ono čudovišno zlo biće po imenu Ungolijant sa svojim strašnim leglom Džinovskih Paukova svoj dom načinilo u dolini u podnožju ovih planina. Istorije Belerijanda nam pričaju kako je edainski junak Beren bio jedina osoba koja je pokušala da pređe Gorgorot i preživela. Dugopošto je Belerijand potonuo u more, kad je Sauron Gospodar Prstenova osnovao svoje zlo kraljevstvo Mordor, on je nazvao taj deo svog poseda, oko Barad-dura, Mračne Kule, na koju je padao vulkanski pepeo Planine Usuda, Visoravan Gorgorot. Bila je to velika i pusta visoravan razrovana mnogim orčkim jamama gde ništa, sem najčrnjih i najopakijih trnova i kupinjaka, nije raslo pod sivim nebom. Preko te strašne zemlje uputio se Frodo Bagins, Nosilac Prstena, na svom zamornom putu da bi stigao do Planine Usuda, gde je jedino mogao da raščini Jedini Prsten.


Gorgun

Priče Vilenjaka pripovedaju kako je opaka rasa zlih demona Orka došla u šume Srednje Zemlje. Ta stvorenja su bila poznata kao Gorgun drevnim primitivnim Ijudima zvanim Vosi, koji su naseljavali Šumu Druadan, u senci Belih Planina.


Gotmog

Balrog od Angbanda, najmoćniji od Morgotovih zapovednika, Gotmog, Gospodar Balroga, bio je po poreklu majarski duh vatre. Zajedno s drugim Balrozima pobunio se s Morgotom protiv Valara i zaratio protiv njih i Vilenjaka. Na zapovest svog gospodara ubio je Uzvišenog kralja Feanora pred kapijama Angbanda. Tokom Ratova Belerijanda Gotmog je činio veliko zlo sveteći se svojim plamenim bičevima i svojom crnom sekirom. Za vreme Bitke Nebrojenih Suza ubio je Fingona i zarobio Hurina. Godine 511. Prvog Doba uspešno je predvodio sile mraka protiv Gondolina. Vodeći vojsku Balroga, legije Orka i Zmajeva, i okružen svojom gardom Trolova, Gotmog je nadvladao branioce poslednjeg noldorskog kraljevstva. Za vreme pustošenja samog grada Gotmog je ubio noldorskog Vilenjaka Ehteliona, uzvišenog zapovednika Gondolina, ali je i nastradao od njegove ruke.


Goveda Arauova

Od životinja šuma i polja bilo je mnogo onih koje je Orome, Konjanik Valara, doveo u Srednju Zemlju. Jednu pasminu tih životinja su Ljudi Gondora zvali goveda Arauova (pošto je Arau bilo sindarinsko ime za Oromea). Ova goveda su bili legendarni divlji beli bikovi koji su živeli pokraj Unutrašnjeg Mora Run. Njihovi dugački rogovi su bili na velikoj ceni. U Gondoru je jedan takav volovski rog prvi od Vladajućih Namesnika, Vorondil Lovac, pretvo-rio u srebrom obloženi lovački rog; nazvan Rog Namesnika, on se kao nasleđe prenosio s kolena na koleno, a uništen je u Ratu za Prsten.


Govornici

Vilenjaci su začeti u muzici Ainura i bili su prva rasa koja je muzici dodala glas i pcvala. Takođe su bili prvi koji su koristili govor u Ardi, a kaže se da je njihov govor bio tako sjajan, jasan i prefinjen kao svetlost zvezda na vodi koja teče. Jer njihov jezik nije bio samo prvi, već i najlepši jezik koji je ikada zamišljen. Vilenjaci su zato sebe zvali "govornici", što je na tom prvom vilenjačkom jeziku glasilo "Kvendi". Sva živa bića koja su mogla da se nauče ovom umeću naučila su veštinu govora od ovih prvih Vilenjaka.


Grišnak

Ork od Mordora. Za vreme Rata za Prsten, Grišnak je bio zapovednik rulje koja je napala Družinu Prstena i ubila Boromira. Grišnak je sa svojom bandom zatim zarobio Merjadoka Brendibaka i Peregrina Tuka za koje je verovao da ga mogu dovesti do Jedinog Prstena. Isto toliko izdaj-ničkog duha koliko i zao, Grišnak je želeo da sam poseduje Jedini Prsten, i zato je oteo zarobljene Hobite od izengardskih Orka koji su ih čuvali. Za Hobite je to bila sreća u nesreći. Te večeri orčki logor su zbrisali Jahači Rohana koji su zatim ubili Grišnaka i omogućili Hobitima da pobegnu.

Gvaihir Gospodar Vetra

Orao Maglenih Planina. Na kraju Trećeg Doba Sunca Gvaihir je bio najveći i najmoćniji Orao svog vremena. On je bio Kralj Svih Ptica i poseban prijatelj Čarobnjaka i Vilenjaka, naročito pošto ga je Gandalf izlečio od jedne zatrovane rane. Za vreme Potrage za Ereborom 2941. Gvaihir i njegovi orlovi su spasli Torina i Družinu od napada Orka. Za vrcmc Bitke Pet Vojski pred Ereborom Gvaihir i njegovi orlovi su odigrali sudbinsku ulogu u preokretu ratne sreće. Za vreme Rata za Prsten Gvaihir je osiobodio Gandalfa iz Izengarda i kasnije ga spustio s vrha Zirak Zigil posle borbe sa silnim Balrogom od Morije.
Za vreme poslednje bitke ovog rata, pred Crnom Kapijom Mordora, Gvaihir i njegov brat Landroval predvodili su sve Orlove severa protiv Utvara Prstena dok je uništavan Jedini Prsten. Zatim su Gvaihir i njegov brat Landroval odleteli do padina Planine Usuda gde su spasli Froda Baginsa i Semvajza Gemdžija.


Gvait-i-Mirdain

Godine 750. Drugog Doba Sunca mnogi Noldori su napustili Lindon i otišli u Erijador. Njihov gospodar je bio Kelebrimbor, najveći Vilin-kovač u Smrtnim Zemljama; Bio je unuk Feanora, kojije načinio Velike DraguIje, Silmarile. Na sindarinskom jeziku narod Kelebrimbora je nazvan Gvait-i-Mirdain, "narod dragulj-kovača".
Kad je u Maglenim Planinama otkriven čarobni metal, mitril, inače poznat kao pravo srebro, Kelebrimbora i njegove Ijude je obuzela žudnja da ga poseduju. Zato su otputovali u Eregion, koga su Ljudi zvali Holin, i živeli su u podnožju Maglenih Planina u gradu Ostin-Edil, kraj Zapadne kapije Kazad-duma, najmoćnijeg grada Patuljaka. Patuljci i Gvait-i-Mirdain su sklopili međusobni sporazum kojim su obe rase odlučile da ostave po strani sve prethodne svađe, i stvarno su uspeli da hiljadu godina održe taj mir. Mnogo godina trgovina između Patuljaka Kazad-duma i Vilenjaka Eregiona donosila je blagostanje obema rasama.
Međutim, godine 1200. jedan po imenu Aratar došao je među njih. Niko ga nije poznavao, ali je njegovo znanje bilo veliko i on je drage volje pružao Gvait-i-Mirdianima svu pomoć koju je mogao, i poklanjao im darove koje je sam pravio. Do 1500. oni su počeli potpuno da mu veruju i planirali su da načine mnogo čudesnih stvari uz njegovu pomoć. Tako su Gvait-i-Mirdain Vilin-kovači Eregiona koji su iskovali Prstenove Moći. Mudar i uspešan narod sve do razornog Rata Saurona i Vilenjaka u kome je Eregion opustošen, a njegovo stanovnistvo rasuto.
Gvait-i-Mirdain načinili Prstenove Moći. Tokom celog jednog stoleća Kelebrimbor i njegovi Ijudi su radili na ovom velikom delu. Međutim, Anatar je u stvari bio prerušeni Sauron Mračni Gospodar, i u to vreme kod Patuljaka i Gvait-i-Mirdainima on je u tajnosti načinio Jedini Prsten, koji je vladao nad svima ostalima. S tim Jedinim Prstenom, Mračni Gospodar se nadao da će zavladati Svetom.
Ali kad je jednom Sauron stavio Prsten sebi na prst, Vilenjaci su ga prepoznali kao Mračnog Gospodara, sklonili svoje Prstenove i sakrili ih od njega. Usledio je Rat Saurona i Vilenjaka, Eregion je razoren i Kelebrimbor, s većim delom svog naroda, ubijen. Te 1697. godine Drugog Doba onoj nekolicini Gvait-i-Mirdaina koja je preostala pomoć je pružio Elrond Poluvilenjak. Na zapovest Gil-galada, Elrond je došao iz Lindona s gardom ratnika i odveo preživele do sigurnog mesta - duboke, uske doline u Rudauru - koju su oni nazvali Imladris, a koju su Ljudi zvali Rivendel. Odonda je to utočište Gvait-i-Mirdaina bilo poslednje preostalo Vilin-kraljevstvo između Maglenih Planina i Plavih Planina.


Gvozdena Brda

Pošto su najezde Zmajeva isterale Patuljke iz zlatom bogatih Sivih Planina, deo ovog naroda predvođen Grorom otputovao je na istok u Rovanion i naselio se u Gvozdenim Brdima 2590. Trećeg Doba. Patuljci Gvozdenih Brda borili su se u Ratu Patuljaka i Orka, i kod kapija Morije u konačnoj Bici od Azanulbizara 2799. njihov dolazak u poslednjem času se, u stvari, pokazao kao odlučujući udarac koji je skršio orčke legije. Zatim je isto tako, godine 2941, jedna vojska Patuljaka sa Gvozdenih Brda predvođena Dainom došla u pomoć Torinu Hrastoštitu, i uspešno su odbranili Kraljevstvo pod Planinom Erebor posle smrti Šmauga Zlatnog. U toj Bici Pet Vojski Torin je ubijen. Dain, njegov rođak, postao je Kralj Erebora i mnogi pripadnici njegovog naroda došli su da se ponovo nasele u Kraljevstvo pod Planinom.


Gvozdene Planine

Za vreme Doba Svetiljki Melkor je otišao na sever Srednje Zemlje i uzdigao moćni venac visokih planina prekriven snegom i ledom. To su bile Gvozdene Planine, na vilenjačkom zvane "Ered Engrin". Gvozdene Planine su bile prva odbrambena linija Melkorovog utvrđenog kraljevstva Utumno koje je sagrađeno u istočnim krajevima. Ono je branilo i njegovu oružarnicu Angband koja je podignuta tokom Doba Tmine, a nalazila se na zapadu. Ovde su se nalazili mnogi od Melkorovih najvećih slugu: Balrozi, Vampiri, Veliki Pauci, Vukodlaci i Zmajevi. Nezadovoljan visinom Gvozdenih Planina onakvim kako su prvo zamišljene, a dizale su se nebu pod oblake, Melkor je uzdigao veliki vulkanski vrh Tangorodrim kao glavnu odbranu Angbanda. Međutim, sve je to bilo uzalud, jer su na kraju Prvog Doba Sunca Tangorodrim, Angband i Gvozdene Planine razrušeni u Ratu Besnih. Gvozdene Planine i svi zli dusi u njima su uništeni i konačno potonuli u more.

Hildor

Rohirimi su se često pozivali na duh tog strašnog kralja u ratu, i u njegovu čast zvali su njegovo planinsko utvrđenje Helmov Ponor, a sebe su nazivali Helminzi.


Hildor

Kad je Arijena Suncem prvi put zasijala na Svet, rodila se rasa Ljudi daleko na istoku Srednje Zemlje. Oni su bili kasno došli na Svet zato što su se mnoge druge rase pojavile pre njih. Stoga su ih Vilenjaci nazvali Hildor, jer je značenje te reči "pratioci".


Hladni zmajevi

Od zmajeva koje je Morgot doveo iz Angbanda za vreme Prvog Doba Sunca bilo je mnogo pasmina. Neki su bljuvali vatru, drugi su imali moćna krila, ali najčešci su bili Hladni zmajevi, koji nisu imali letačke ni vatrene moći, ali su imali veliku snagu zuba i kandži i moćan oklop od gvozdenih krljušti. Hladni zmajevi su bili strah i trepet za sve rase koje su im se suprotstavljale u tom Prvom Dobu, i činili su neizreciva razaranja u predelima Srednje Zemlje. Na kraju tog Doba skoro cela rasa Zmajeva i većina Morgotovih slugu je nestala za vreme Velike Bitke u Ratu Besnih.
U Trećem Dobu Sunca letopisi zapadnih zemalja pričaju kako se mnogo Hladnih zmajeva ponovo pojavilo u pustopoljinama Severa i otišlo u Sive planine. Patuljci su već došli u te planine jer su one bile bogate zlatom, a u dvadesetom veku ovog Doba sledili su ih Hladni zmajevi, tražeći riznice Patuljaka, i spremali su se za rat; i mada su se Patuljci borili hrabro, bili su brojčano nadjačani, i Hladni zmajevi su se nemilosrdno prikradali i ubijali svoje neprijatelje. Jedan princ od Ljudi Eoteoda - čovek po imenu Fram, sin Frugara - došao je i ubio Skatu Crva, najvećeg Zmaja te zemlje, i Sive Planine su bile očišćene od Zmajeva tokom pet vekova. Ipak, Hladni zmajevi su ponovo došli u planine godine 2570. Jedan po jedan, Patuljački gospodari su stradali od njih, poslednji je bio Patulj-kralj po imenu Dain I od Durinove loze, i njega i njegovog sina Frora je ubio veliki Hladni zmaj u samim njihovim dvorima. Tako su poslednji Patuljci pobegli sa Sivih Planina, nerado ostavljajući sve svoje zlato Zmaju kao plen.


Hobiti

Kada je sjajni plamen Arijene Sunca došao na Svet pojavila se rasa Ljudi;
tvrdi se da se u tom istom Dobu pojavio na istoku narod Polušana koji su se zvali Hobiti. To su bili Ijudi koji su se ukopavali u zemlju i živeli u rupama, za koje se govorilo da su srodnici Ijudi, ali su bili manji od PatuIjaka, a životni vek bio im je oko stotinu leta.
Ništa se ne zna o hobitskoj rasi pre 1050. godine Trećeg Doba, kada su, po predanju, živeli sa Severnjacima u severnim Dolovima Anduina izmedu Maglenih Planina i Zelenšu-me. U tom veku jedna zla sila je ušla u Zelenšumu i ona je ubrzo promenila ime u Mrka Šuma. Možda je ovaj dogadaj prisilio narod Hobita da napusti Dolove. Jer u vekovima koji su usledili Hobiti su se preselili na zapad preko Maglenih Planina u Erijador, gde su otkrili i Vilenjake i Ljude u jednoj otvorenoj plodnoj zemlji.
Svi Hobiti, i muški i ženski, imali su izvesne zajedničke karakteristike. Svi su merili od dve do četiri stope u visinu, bili su dugoprsti, dobro uhranjene i vesele spoljašnjosti, i imali su kovrdžavu smedu kosu i neobičnim bosim, predimenzioniranim stopalima. Nerazmetljivi, konzervativni Ijudi, procenjivali su sebi jednake prema njihovoj prilagodenosti mirnom hobitskom seoskom životu. Neumereno ponašanje ili pustolovne težnje su obeshrabrivani i smatrani indiskretnim. Razuzdanosti Hobita su bile ograničene na oblačenje u sjajne boje i jedenje šest obilnih obroka dnevno. Njihova jedina ekscentričnost bila je veština pušenja trave-za-lulu, za koju su tvrdili da predstavlja njihov doprinos svetskoj kulturi.
Kaže se da su Hobiti poticali od tri loze, koje su se zvale Harfuti, Falohide i Sturi. Harfuti, najbrojniji od hobitskih rodova, bili su istovremeno i najmanji. Oni su imali kožu i kosu smedu kao orah. Voleli su brdovite predele i često uživali u društvu Patuljaka. Ti Harfuti su bili prvi od hobitskog naroda koji su prešli preko Maglenih Planina i ušli u Erijador. Skoro vek kasnije, godine 1150. Trećeg Doba Sunca, Falohide su pošli za svojim srodnicima Harfutima i prešli planine. Ušli su u Erijador prevojima severno od Rivendela. Falohide su bili najmalobrojniji od hobitskih loza. Oni su bili viši, vitkiji i smatrali su ih pustolovnijima od njihove braće. Koža i kosa su im bili svetliji, i više su voleli šumovite predele i druženje s Vilenjacima. Više su voleli lov nego obradu zemlje, i od svih Hobita ispoljavali su najjače težnje da upravljaju i budu vođe. Sturi su bili poslednji od Hobita koji su prešli Erijador. Najmuževniji od svoje rase, bili su krupniji od drugih rodova i, na zaprepašcenje svojih rođaka, neki su zaista mogli da puste brade. Oni su prebivali najjužnije od Hobita u Dolovima Anduina i izabrali su da žive na ravnicama na obalama reke, i, opet na nimalo hobitski način, ovladali su veštinom upravIjanja brodom, ribarenja i plivanja. Oni su bili jedini Hobiti koji su koristili obuću, po kiši, kad je bilo blato, tvrdilo se, nosili su čizme. Priča se da Sturi nisu otpočeli svoju seobu na zapad sve do godine 1300, kad su mnogi od njih prešli preko Prevoja Crvenrog; ali mala naselja su ostala u takvim predelima, kao što su Gladenska Polja, još vekovima iza toga.
Hobiti od Erijadora su se većinom naselili u zemlje Meniš (Muževne Zemlje) kraj grada Bri. Godine 1601. većina Hobita iz Brija ponovo se uputila na zapad u plodne zemlje, s one strane Brendivino Reke. Tu su osnovali Okrug, zemlju koja je kasnije priznata kao postojbina Hobita. Hobiti računaju vreme od tog datuma.
Po prirodi, Hobiti imaju miroljubiv karakter i na svoju veliku sreću otkrili su zemlju koja je bila isto toliko mirna koliko i plodna. Tako, izuzev Velike kuge iz 1636. kojaje pokosila sve narode Erijadora, sve do 2747. je se u Okrugu odigrao nijedan oružani okršaj. Tad se dogodio manji orčki pljačkaški upad koji su Hobiti prilično pompezno nazvali Bitka od Zelenpolja. Nesumnjivo da je ozbiljnija bila Duga Zima 2758. i dve gladne godine koje su usledile. Ipak, u poredenju s drugim narodima Srednje Zemlje, oni su dugo živeli u miru. Druge rase, kad bi ih videle, smatrale su ih malo vrednim, a zauzvrat Hobiti nisu imali slavoljubivih težnji prema velikom bogatstvu ili moći drugih. Njihova ograničenja su se pokazala kao snaga jer, dok su veće i moćnije rase padale oko njih, Hobiti su nastavljali da žive u Okrugu spokojno gajeći svoje useve. Širom zemalja Okruga prostirali su se njihovi mali gradovi i naselja: Hobiton, Gozbograd, Majklov Kop, Zobambar, Žaboselo i još desetak drugih i na svoj način Hobiti su živeli u blagostanju.
0 čuvenim Hobitima malo se može reći pre tridesetog veka Sunca, jer je pre tog vremena cela ova rasa bila skoro potpuno nepoznata Svetu. Naravno da su sami Hobiti imali svoj sopstveni osećaj o tome šta je slavno.
U predanju Okruga, prvi Hobiti koji se pominju su braća Falohide, Marko i Blanko, koji su poveli Hobite iz Brija preko Mosta od Kamenih lukova u Okrug. Tu zemlju su im ustupili Dunedaini od Arnora, čijem kralju su Hobiti zauzvrat dugovali nominalno vazalstvo. Godine 1979. poslednji kralj Arnora je nestao sa Severa i ustanovljenoje zvanje Taina od Okruga. Prvi Tain bio je Hobit Buka od Močvare, od koga su poticali svi Taini.
Div medu Hobitima bio je Ban-dobras Tuk, koji jč bio četiri stope i pet inči visok, i koji je, na konju, odvažno predvodio svoj narod protiv Orka u Bici od Zelenpolja. Toljagom, tvrdi se, ubio je njihovog poglavicu Golfimbula. Zbog svoje krupnoće i podviga prozvanje Tuk. Drugi Hobit, značajan po svojim delima u okviru malenih zemalja Okruga, bio je Izengrim Tuk, koji je nazvan Izengrim II, dvadeset drugi Tain od Okruga, graditelj Velikih Smiala Majklovog Kopa i deda Bandobrasa Tuka.
Ipak, tipično za Hobite, možda najpoštovaniji od junaka pre Rata za Prsten bio je skromni farmer po imenu Tobold Trubac od Dugodna, koji je u dvadeset sedmom veku prvi put zasadio biljku Galenas, takode zvanu Trava-za-lulu. Zbog ovog podviga on je veličan, a oduševljeni Hobiti pušaci nazvali su jednu lozu izuzetnog kvaliteta "Stari Tobi", u znak sećanja na njega.
U trinaestom veku Trećeg Doba, međutim, slava u pravom smislu reči pripala je narodu Hobita. Jer, igrom slučaja, u ruke Hobita je pala jedna velika i zla sila koja se uplela u sudbinu svih Hobita.
Prvi Hobit koji se proslavio u Svetu bio je Bilbo Bagins (Torbic) od Hobitona, koga su Čarobnjak Gandalf i patuljacki Kralj Torin Hrastoštit podstakli da odigra glavnu ulogu u Potrazi za Ereborom. To je pustolovina koja je ispripovedana u prvom delu "Crvene Knjige Zapadne Međe". To su memoari koje je sam Bilbo nazvao "Tamo i ponovo natrag", u kojima se ubijaju Divovi, Orci, Vukovi, Pauci i Zmajevi. U toj Pustolovini Bilbo Bagins je učinio mnoge podvige koje pripadnici jačih i mudrijih rasa u Srednjoj zemlji nisu mogli da izvrše, i otkrivene su neočekivana snaga i hrabrost u hobitskom karakteru.
Deo te pustolovine priča kako je Bilbo Bagins nabavio čarobni prsten i, mada je to tada izgledalo od male važnosti, tim postupkom je doveo u opasnost sve koji su nastanjivali Srednju Zemlju. Jer je Bilbo Bagins, imućan gospodin od položaja, Hobit od Okruga, ne znajući postao vlasnik Jedinog Prstena.
S vremenom, identitet Jedinog Prstena je otkriven i on je prešao u ruke Bilboovog naslednika, Froda Baginsa. Bilbo je zatim otišao u vilenjačko utocište Rivendel, gde se prepustio svojim težnjama da se bavi književnošcu. Jer pored svojih memoara "Tamo i ponovo natrag", on je sastavio i dobar broj originalnih pesama i značajno naučno delo, trotomne "Prevode s vilenjačkog".
Frodo Bagins je postao Nosilac prstena u vreme kad se Sauron, Gospodar Prstenova, spremao da zarati s celim Svetom. Godine 3018. Čarobnjak Gandalf je došao kod Froda i uputio ga na put u Rivendel u Potragu za Prstenom. Kad bi ova misija bila uspešna, Jedini Prsten bio bi uništen i Svet spasen od Sauronove vlasti. Tako je u Rivendelu obrazovana Družina Prstena u kojoj su osmorica drugih izabrani kao saputnici Froda Baginsa, Nosioca Prstena, u njegovoj Potrazi. Trojica od te družine su takođe bili Hobiti kojima je suđeno da postanu slavni skoro isto toliko koliko i sam Nosilac Prstena. Semvajz (Semudri) Gemdži, Frodov poslužitelj, bio je jedan od njih. Jednostavna, odana duša, Semvajz je više no jednom spasao i svog gospodara i samu Potragu, i neko vreme bio i sam Nosilac Prstena. Peregrin Tuk, naslednik Taina od Okruga, i Merjadok Brendibak, naslednik Gospodara Baklenda, bili su druga dvojica Hobita Družine. Tokom Potrage, i Pipin i Veseli (kako su ih najčešce zvali) su proglašeni za Vitezove Gondora. Veseli je takođe imenovan za dvorjanina Kralja Teodona od Rohana i, na zaprepašćenje svih, sa vitez-devom Eovinom ubio je Vešca-kralja od Morgula kod Pelenorskih Polja. Pipin, kao Gardista Gondora, borio se sa Zapovednicima Zapada i u poslednjoj Bici pred Crnom Kapijom ubio je jednog moćnog Trola.
Veseli i Pipin su bili najviši od svih Hobita u istoriji te rase, jer su na svom putovanju pili entnapitke, hranu divovskih Enta. Tako su nadvisili svoje sunarodnike, i po muževnom računanju bili su četiri i po stope visoki. Uz to, Veseli je bio hobitski učenjak od ugleda i sastavio je "Nauku o bilju Okruga", "Računanje godina" i spis "Stare reči i imena u Okrugu".Frodo Bagins, junak Potrage Prstena, bio je takođe glavni istoričar rata, jer je napisao veći deo "Crvene Knjige Zapadne Međe". On je tu istoriju nazvao "Pad Gospodara Prstenova i povratak Kralja". Ali, iako je ovaj skromni i srčani Hobit poglašen za najplemenitijeg i najuzvišenijeg od svoje rase, naposletku je jedan drugi Hobit, a ne on, uništio Jedini Prsten, i to neočekivano i nehotice.
Bio je to Smeagol Golum, jedini Hobit koji se ikad zaista priklonio zlu. Od cele njegove rase, priča o Smeagolu Golumu je najčudnija. Jer, kao što se pripoveda u hronikama o Jedinom Prstenu, on je nekada bio sturski Hobit koji je u dvadeset petom veku Trećeg Doba živeo pokraj Gladenskih Poija. Tu su Smeagol i njegov rođak Deagol po prvi put pronašli Jedini Prsten, ali je Smeagol ubio Deagola i uzeo Prsten za sebe. Moć Prstena produžila mu je život, ali ga je ona tako izopacila da se nije mogao prepoznati. Njegovo obličje je poslalo sablasno, živeo je od mračnih dela ubistava, od nečistog mesa, i mračcan uticaj Prstena naveo ga je da se kloni svetla. Živeo je pokraj mračnih lokvi i u dubokim pećinama. Koža mu je postala gola i bez dlaka, crna, hladna i vlažna, a telo mršavo i ispijeno. Glava mu je bila nalik na lobanju, a oči su poslale velike kao u ribe koja najbolje napreduje duboko pod morem, bile su buljave, a ipak blede i vid mu je bio slab. Zubi su mu izrasli i bili dugački kao orčki otrovni očnjaci, a hobitska stopala su se zaravnila i dobila plovne kožice. Ruke su mu postale dugačke, a šake krupnije, i njihov stisak se odlikovao opakom gramzivom snagom.
"Crvena Knjiga Zapadne međe" beleži da je Golum (jer tako su ga nazvali u ovom obličju, zbog ružnog grlenog zvuka kojim se oglašavao) prebivao skoro pet vekova skriven u pećinama ispod Maglenih Planina sve do godine 2941. Onda je, vođen bez sumnje sudbinom koja je premašivala njegovo razumevanje, Hobit Bilbo Bagins došao u Golumovu pećinu i uzeo Jedini Prsten. Od Bilba, prešao je Frodu Baginsu i u svih osamdeset godina, koliko jc Prsten bio van njegovih šaka koje su tražile pipajući, Golum nikada nije prestao da traga za njim. Najzad je nabasao na samog Nosioca Prstena. Neko vreme je izgledalo da je Frodo Bagins skoro u stanju da ukroti Goluma, ali Golumova duša se potpuno predala zlu, i on je i dalje živeo od izdaje. Tako se desilo da je u času odluke, kad je Moć Prstena nadvladala dobrog Froda Baginsa na Planini Usuda, Golum navalio na njega i borio se s njim na rubu Usuda. Svojom opakom snagom Golum je zadobio Prsten, ali se strmoglavio naglavacke sa svojim dragocenim plenom u plamenu utrobu Zemlje i Jedini Prsten je uništen. Svet je tako spašen od užasa večne tame i, mada sad malo-brojni, tokom mnogo stoleća Četvrtog Doba Hobiti su živeli u poštovanju i miru zbog podviga njihovih Ijudi u tom silnom sukobu.

Hobgoblini
Zla stvorenja, kojima Ljudi sad daju ime Goblini, bila su u danima Srednje Zemlje zvana Orci, i bilo ih je mnogo vrsta. Najmoćniji od njih bili su Uruk-hai: stvorenja visine Čoveka, velike snage i izdržljivosti, po zloći isti kao i manje rase, ali snažniji, i nisu se plašili svetla. Oni su često bili okrutne vode neznatnijeg goblinskog naroda, i činili su elitne borbene jedinice u većoj vojsci. Nekad se zovu Veliki Goblini, ili Hobgoblini, mada su mogli da čine veća zla u drevnim vremenima nego sada.


Hobiton

Najčuvenije selo u zemlji Hobita od Okruga bio je Hobiton Daleko zapadna stvar. Bilo je to skromno hobitsko selo podignuto na Hobiton Brdu i oko njega, s jednom vodenicom i ambarom na potoku koji se zvao Voda. Selo je postalo čuveno zato što je na tom brdu bila ulica Torbopuc sokak i hobitska rupa Torbin Kraj. Bio je to dom najproslavljenijeg od svih Hobita na Srednjoj Zemlji, Froda Baginsa, koji je odigrao sudbonosnu ulogu u Ratu za Prsten.


Holbitlan

"Crvena Knjiga Zapadne Međe" mnogo govori mnogo o istoriji naroda Polušana zvanih Hobiti. U jednom delu je objašnjeno kako je to ime izvedeno iz imena Holbitlan, što znači "stanovnici rupa" na jeziku Rohirima.


Huan

Vučjak Valara. Kao lovački pas Oromea Lovca, Huan je darovan noldorskom princu Kelegormu. Huan je otišao sa svojim novim gospodarom u Belerijand. Zbog Ijubavi prema vilinskoj princezi Lutijeni postao je sudbinski upleten u Potragu za Silmarilom. Jednog po jednog, ubijao je Vukodlake Tol Siriona, uključujuci i njihovog praoca, moćnog Drauglina, i čak uspeo da porazi Saurona u vučjem obličju. Konačno se sukobio s Karharotom, najvećim i najmoćnijim Vukom svih vremena koga je othranio lično Morgot. U bici koja je usledila Huan je uspeo da ga nadvlada, ali je i on bio smrtno ranjen Karharotovim otrovnim očnjacima.


Huorni

Među najstarijim od Olvara živelo je u Ardi drveće Velike Šume koje je poticalo iz semena koje je Javana načinila u Dobima Svetiljki. Tokom mnogih Doba ono je mirno raslo, ali u Srednjoj Zemlji na početku Doba Zvezdane svetlosti došli su među ovo drveće veliki duhovi, zvani Enti, Pastiri Drveća. Ti zaštitnici su se pojavili zato što su mnoge druge rase u to vreme došle na svet i Javana se plašila da ce šume biti uništene. Tako su tokom Doba Zvezdane Svetlosti i Sunca Enti hodali šumama, i s vremenom, priča se, neki Enti su postali više slični drveću nego što su bili ranije, a neko od drevnog drveća je postalo više nalik na Ente i pokretIjive grane. Kao Enti, ono je naučilo veštinu govora. Bilo drveće, bilo Enti po svom postanku, do Trećeg Doba Sunca je postojala jedna posebna rasa koja je nazvana Huorni. Huorni su uglavnom stajali kao tamno drvece u dubokim šumama, čvornovati i nepokretni, a ipak na oprezu. Kad bi se razbesneli, oni su se kretali brzo, kao obavijeni senkama, obarajuci se na neprijatelje sa smrtonosnom i nemilosrdnom snagom.
Prića o Ratu za Prsten govori kako su sa Entima i Huorni, kao neka velika šuma, marširali na Izengard, i kako su pod vodstvom Enta od Fangorna istrebili celu orčku legiju u Bici od Rogburga.
Ali, ovi divlji šumski dusi su težili da unište sve koji su predstavljali pretnju šumama. Bili su opasni za sve koji su hodali na dve noge, sem ako putnike nisu štitiii Enti, i besa Huorna s razlogom su se bojali.
Huorni su bili prastari i utonjeni u duga razmišljanja, a neki su bili crnog srca i truli. Jednom je takav osećajni drvoduh naseljavao Staru Šumu kraj obala Vitlovindla. Bio je to Čovek Vrba koga su neki zvali Starac Vrba. Stara Šuma bila je samo ostatak najdrevnije šume Srednje Zemlje, a Starac Vrba je hteo da spreči svako dalje zadiranje u svoje carstvo. On je držao celu Staru Šumu začaranu moćima svoje pesme i dovodio sve putnike k sebi, gde bi ih pokretljivim korenjem i granama ubijao.


Hurin

Edainski gospodar Dortoniona. Rođen sredinom četvrtog veka Prvog Doba, Hurin je bio sin Galdora, gospodara Edaina. Oženio se Morvenom, gospom iz Prve Kuće i postao otac troje dece: Turina, Lalait i Nienore. Bio je nizak, ali snažno graden. 462. Hurinov otac je ubijen dok je razbijao opsadu vilenjačke kule Barad Eitela. Za vreme Bitke Nebrojenih Suza 473. ubijen je Hurinov brat Huor, zajedno sa svim Edainima iz zaštitnice, izuzev Hurina, koji je ubio sedamdesct Divova pre no što je zarobljen i odveden u Angband. Pošto je izdržao užasna mučenja i opsene, zatočen je na jednoj litici Tangorodrima na dvadeset osam godina. Godinu dana posle smrti svog sina Turina, Hurin je nehotice pomogao Morgotu da otkrije mesto gde se nalazi Gondolin. Živeci životom prokletnika, našao je svoju ženu tek na dan njene smrti. Potom je otišao u Nargotrond gde je ubio Sitnog PatuIjka Mima zato što je izdao njegovog sina, povratio je ogrlicu, Nauglamir, i odneo je Tingolu u Menegrot. Tu mu je 503. godine Melijana Maja pročistila um od Morgotovih opsena koje su ga mučile, pre nego što je odlutao i umro.

Ilmare

Maja, pomoćnica Vardina, Ilmare je najveća od majarskih devičanskih duhova, i Vilenjaci je najviše vole. Kao pomoćnica Varde, Kraljice Nebesa, ona je duh zaštitnik zvezda.


Ilmarin

Na vrhu Tanikvetila, najviše planine u Neumirućim Zemljama, stoji Ilmarin, "kuća visokog vazduha". dom Kralja i Kraljice Valara: Manvea, Gospodara Vazduha i Varde, Gospe od Zvezda. Ovde one sluge i glasnici koji se zovu Veliki Orlovi dolaze i odatle odlaze po naređenju. U prostranim zasvodenim holovima Ilmarina, u božanskom sjaju, Manve i Varda sede na prestolima sa kojih mogu da gledaju dole na sve zemlje Arde.


Imrahil

Dunedainski princ Dol Amrota. Pomešane dunedainske i vilenjačke krvi, tokom Rata za Prsten, Princ Imrahil bio je junak Bitke od Pelenorskih Polja, i privremeno je preuzeo vlast nad Belom Kulom Gondora posle smrti Denetora II. Kao jedan od Zapovednika Zapada, borio se pred Crnom Kapijom Mordora. Njegova kći, princeza Lotirijela, udala se za Eomera, Kralja Rohana.


Ingve

Vilenjački kralj Eldamara. Ingve je bio Uzvišeni Kralj Vanjarskih Vilenjaka, prvog roda koji je preduzeo Veliko Putovanje u Neumiruće ZemIje. Oni su bili prvi koji su se naselili u Eldamaru, mada su im se kasnije pridružili Noldori i Teleri. Od svih Vilenjaka, Manve je najviše voleo Vanjare i zato je Ingve naposletku poveo svoj narod u Valinor, gde su se naselili u podnožju svete planine Tanikvetil.


Irk

Pred kraj onog vremena koje je poznato kao Mir Arde, sindarski Vilenjaci Kralja Tingola i Kraljice Melijane su otkrili na istoku jedno zlo za koje pre toga nisu znali. Šumoviti predeli i planine na njihovim granicama počeli su da vrve od zlih bića za koja oni nisu imali imena. Ta bića su bili strašni demonski narod kojima je bilo suđeno da uvek budu glavne sluge i prethodnici zlih sila. Na sindarskom jeziku oni su nazvani Irk, što je bilo oponašanje njihove reči kojom su same sebe zvali: Uruk. U kasnijim dobima, oni su postali poznati kao Orci na zajednickom jeziku Vestronu.
Nandori i Laikvendi su bežali pred ovim mračnim stvorovima koji su bili naoružani oružjem od čelika.Ali Kralj Tingol, s ratnicima u sjajnim patuljačkim oklopima i visokim kacigama, krenuo je u rat protiv Irka i ubijao ih sve dok bojno polje nije bilo pokriveno njihovim crnim telima. Irci su pobegli iz Belerijanda i nikad više nisu prešli preko Plavih Planina, do vremena kada se iz Neumirućih Zemalja na zapadu nije vratio Morgot Neprijatelj, njihov tvorac i gospodar.


Istari

Pošto je proteklo hiljadu godina u trećem Dobu Sunca, jedan Vilin brod se pojavio sa Zapadnog Mora i uplovio u Sive Luke. Na tom brodu su bila petorica postarijih Ljudi sa dugim sedim bradama i velikim ogrtačima. Ti ogrtači su bili raznih boja i svaki Čovek je nosio visoki šiIjati šešir, visoke crne putne čizme i držao dugacak štap. To su bili Istari, koje su Ljudi zvali Čarobnjaci, njihovi šeširi i štapovi su bili oznake njihovog zvanja. Oni su bili jedan red i bratstvo poslato u Srednju Zemlju iz Neumirucih Zemalja, jer je primećeno da u Smrtnim Zemljama jača jedno veliko zlo. Mada su Istari došli tajno i u skromnom obličju, u početku, pre svog dolaska u Srednju Zcmlju, bili su to moćni duhovi. Oni su bili Majari, duhovi stariji i od samog Sveta, i od one prve rase kojaje izašla iz uma Iluvatarovog u Bezvremenim Holovima. Ali u umanjenom Svetu Srednje Zemlje u Trećem Dobu njima je zabranjeno da istupaju kao Majari. Bili su ograničeni na Ijudski lik i moći koje su se mogle naći u smrtnom Svetu.
Iako se kaže da su u Srednju Zemlju došla petorica Istarija, dvojica ne igraju nikakvu ulogu u istorijama Zapadnih Zemalja koje su stigle do Ljudi, jer je za druge rečeno da su otišli daleko na istok Srednje Zemlje. Ta dvojica su bili Itrin Luin, "Plavi Čarobnjaci", i mada se zna da su se zvali Alatar i Paiando u Neumirućim Zemljama i da ih je izabrao Orome Jahač, ništa više se ne zna o njihovim životima i delima.
Najslavniji i najviše hvaljen od Istarija je Gandalf Sivi, koga su Vilenjaci zvali Mitrandir, Patuljci Tarkun, a Haradrimi Inkanus. Kao Majar u Neumirućim Zemljama zvao se Olorin i smatrao se za najmudrijeg od svog naroda. U to vreme on je obitavao u vrtovima Lorijena, Gospodara Vizija i Snova, a takođeje često odlazio u kuću Niene Naricaljke. Pošto ga je podučavao Valar Lorijen u Vrtovima, Olorinova mudrost je tokom mnogih Doba postala još veća. Takođe, pošto je primao savete od Niene u njenoj kući, koja gleda na Zidove Noći, njegovoj mudrosti su pridodate saosećanje i podnošenje i kad sve izgleda beznadežno.
Od svih Istarija Gandalf se smatra najvećim, jer su njegovom mudrošću slobodni narodi Srednje Zemlje dovedeni do pobede nad Mračnim Gospodarom Sauronom, koji je želeo da ih porobi. U ovome je Gandalfu pomogao Narja, Vilin-prsten Vatre, koji mu je podario Kirdan, gospodar Sivih Luka, jer je Narja imao moć da učini Ljude hrabrim i odlučnim. Na Gandalfov podstrek ubijen je Šmaug Zmaj i dobijene su bitke Pet Vojski, bitke od
Rogburga i Pelenorskih Polja. Od Gandalfove ruke nastradao je Balrog od Morije. Ali najveće od svih njegovih dela bilo je pronalaženje Jedinog Prstena i to što je doveo Nosioca Prstena do mesta gde će on biti uništen. Tako je Prsten razoren, a Sauron i sve njegove sluge i celo njegovo kraljevstvo su dovedeni do konačne propasti. Gandalfov zadatak na Srednjoj Zemlji je ovim činom završen i tako je Treće Doba okončano Gandalfovim odlaskom u Neumiruće Zemlje.
Još jedan od Istarija je Radagast Smedi, koji je živeo u Rozgobelu sa biljem i zverinjem, jer je njegovo vilenjačko ime Aivendil, i bio je duh odan Javani, Kraljici Zemlje. Priča se da je on govorio mnoge jezike ptica. Čak su i Beorninzi i Šumski Ljudi iz Mrke Šume govorili s poštovanjem o mudrosti Radagasta Smeđeg, jer u poznavanju šuma njemu nije bilo ravnog.
Poslednji koji se pominje od Istarija je Saruman Beli, koga su Vilenjaci zvali Kurunir, "Vešti Čovek". Kad su Istari stvoreni, Saruman je smatran za najvećeg od tog Reda. Mnogo vekova Saruman je tumarao predelima Srednje Zemlje i žarko žudeo da uništi Saurona Mračnog gospodara, ali se posle nekog vremena uzoholio i poželeo da sam ima moć. Godine 2759. Saruman je došao u Izengard, i Beren, Vladajuci Namesnik Gondora, dodelio mu je ključeve Ortanka, jer se mislilo da će Istari pomoći Ljudima Gondora i Rohirima u ratu protiv Orka, Istočnjaka i Dunlendinga. Međutim, Saruman je tu stvorio jedno silno mesto zle moći i prizvao k sebi orčke legije i Uruk-haie, Poluorke i Dunlendinge. U Izengardu je okacio zastavu svoje strahovlade, crni barjak s oznakom sablasne bele ruke. U svojoj oholosti je postajao sve više nepromišljen, dok ga nije zaveo Sauron, koji je raspolagao volšebnim moćima, mnogo većim od njegovih. Tako je najveći od Istarija koji su došli da unište Mračnog Gospodara postao jedan od njegovih zastupnika. Ali Sarumanova moć je skršena besom Enta, junaštvom Rohirima i Huornih i mudrošcu Gandalfa. Izengard su razorili Enti, njegovu vojsku su satrli Rohirimi i Huorni, a štap mu je slomio i čarobnjačke moći oduzeo Gandalf. Saruman je pao tako nisko da je u porazu tražio malu osvetu u sićušnom kraljevstvu Okruga gde su obitavali Hobiti, najmanji od njegovih neprijatelja. Tu su u jadnom nadmetanju za vlast Sarumana nadmašili Hobiti i ubio ga je sopstveni sluga, Grima Crvjezik. Kad je Saruman umro, telo mu se smežuralo u obličje bez krvi i mesa. Ono se ubrzo pretvorilo u kožu, lobanju i kosti umotane u pohabani ogrtac, i iz njega se izdigao stub sive magle. Za trenutak, kažu, to sivo obličje Sarumana Majarskog duha stajalo je nad njegovim zemaljskim ostacima, ali je naišao vetar i ono je iščezlo

Istočni Vilenjaci

U vreme Paljenja Zvezda svi Vilenjaci su živeli na istoku Srednje Zemlje. Ali s vremenom, Gospodar Šuma, Lovac Orome od rase Valara došao je kod Vilenjaka i doneo im poziv da napuste tu zemlju. Mnogi su se odazvali Oromeovom pozivu i otputovali na Zapad gde su ih zvali različito, Zapadni Vilenjaci ili Eldari. Oni koji su ostali prozvani su Istočni Vilenjaci ili Avari, "nevoljni", koji su se uplašili Velikog Putovanja u Neumiruće Zemlje.


Istočnjaci

U Prvom Dobu Sunca svi Ljudi su se pojavili prvo u istočnim krajevima Srednje Zemlje. Neki su otišli na Zapad, a oni koji su ostali na istoku živeli su pod mračnom senkom Melkora Neprijatelja i okrenuli su se zlu. Ti Ijudi su nazvani Istočnjaci, a njihova zemlja se zvala Run.
Posle izvesnog vremena neki od tih Ljudi su otišli sa istoka, u vilenjačke zemlje Belerijanda. Ti Istočnjaci nisu bili visoki Ijudi, vec stameni, snažnih udova i crnpuraste kože s tamnim očima i kosom. Oni su se uglavnom pokazali kao nepouzdani i u ratu su izdavali svoje saveznike Vilenjake Morgotu. Malo imena ovih Ijudi se sačuvalo u letopisima, ali Ulfang Crni i njegovi sinovi Ulfast, Ulvort i Uidor su postali čuveni po tome što su počinili najveću izdaju. Jer, u Bici Nebrojenih Suza Ulfang i njegovi Ijudi su se okrenuli na vilenjačke saveznike usred bitke i pobili ih sleđa, tim činom ratna sreća se okrenula i Vilenjaci su skršeni. Međutim, nisu svi Istočnjaci bili neverni, i u tom Dobu jedan po imenu Bor i njegovi sinovi Borlad, Borlah i Bortand su se borili junački do smrti na strani Vilenjaka.
Ipak, uvek posle toga Istočnjaci su su se držali tog savezništva s Morgotom ili njegovim moćnim slugom Sauronom, i uvek su ratovali protiv plemenitih potomaka Edaina. Tokom Doba Sunca Istočnjaci su postali savez mnogih kraljevstava i rasa. U Trećem Dobu mnogi Istočnjaci su izlazili iz Runa. Među njima su bili divlji Balkoti i ratnici u bojnim kolima koji su se zvali Kolovosci. Zatim, takođe, dalje na jugu, u Haradu, Istočnjaci Varvarski Ljudi koji su došli sa Istoka Srednjc Zemlje da zarate protiv vilenjačkih, edainskih i dunedainskih kraljevstava Zapada. Ta divlja plemena bila su sluge i vojnici Mračnog Gospodara.
Po Sauronovoj zapovesti, Istočnjaci su poslali ratnike u Rat za Prsten. Na Pelenorskim Poljima bezbrojne čete oklopljenih Istočnjaka, bradatih kao Patuljci i naoružanih dvoseklim sekirama, borile su se besno i izginule. Drugi su takođe našli smrt kad je Crna Kapija razvaIjena i Sauronovo kraljevstvo Mordor uništeno. Rat za Prsten je zauvek skršio moć Mračne Sile nad Istočnjacima. Tako, kad je Kralj Elesar krunisan u Gondoru i u Četvrtom Dobu došao u Run, Istočnjaci su zatražili mir. To je Elesar prihvatio, i dugo godina posle tog sporazuma vladao je mir u Zapadnim Zemljama i u zemljama Harada i Runa.


Izengard

Strategijska tvrđava Izengard nalazila se na južnom kraju Maglenih Planina, pored izvora Reke Izen i bila je na dominantnom položaju iznad Klanca Rohana i Gazova Izena. Kroz taj klanac išao je glavni Put Sever-Jug izmedu Maglenih Planina i Belih Planina. Tvrđavu je podigao Gondor pred kraj Trećeg Doba. Glavnu odbranu tvrđave predstavljao je veliki prirodni kameni zid u obliku prstena koji je okruživao ravnu poljanu. Taj kružni zid je objašnjenje za ime tvrdave Izengard, što znači "gvozdena ograda", na kojoj su sagrađene ogromne kapije i dodatni odbrambeni bedemi. Međutim, u središtu tvrđave nalazila se i kula Izengarda napravljena od četiri stuba, od ne lomljivog crnog kamena. Ova kula bila je preko petsto stopa visoka i zvala se Ortank, "račvasta kula", zbog svog zupčastog vrha. U Izengardu i Ortanku bio je smešten jedan od sedam kamenova palantira. Tokom Trećeg Doba moć Gondora je oslabila i Izengard je napušten. Oko 2700. Dunlendinzi su ga zauzeli, ali su ih 2759. isterali Rohirimi. U to vreme je Čarobnjak Saruman od Namesnika Gondora dobio ključeve Ortanka i dopuštenje da zaposedne Izengard. 2963. je počeo da ga ponovo utvrduje i puni Dunlendinzima, Orcima, Vukovima, Poluorcima i Uruk-haima. Za vreme Rata za Prsten moćna vojska koju je Saruman bio stvorio u Izengardu je potpuno uništena u Bici od Rogburga, a ona nekolicina što je preostala je takode satrta kad su Enti od Šume Fangorn napali i golim rukama bukvalno sravnili sa zemljom zidove Izengarda. Pošto nisu bili u stanju da potpuno unište kulu Izengarda, Enti su postavili branu na Reku Izen i njene vode su potopile kulu i ceo Izengard, sve dok se Saruman nije predao. Posle Rata za Prsten Enti su iz temelja iskopali utvrdenja Izengarda i tu zasadili Motridrvo, i odonda su zvali to mesto Drvovrt od Ortanka.


Izildur

Dunedainski kralj Gondora. 3319. Drugog Doba numenorejski princ Izildur, njegov brat Anarion, njegov otac Elendil i njihovi sledbenici su se spasli od Sloma Numenora. U Srednjoj Zemlji Izildur i Anarion su sagradili Pelargir, Minas Itil, Minas Anor i Ozgilijat na jugu, i vladali zajedno kao kraljevi Gondora. Kao Gospodar Itilijena Izildur je živeo u Minas Itilu do 3429, kad je Sauron zauzeo taj grad. On je pobegao u očevo severno kraljevstvo Arnor, ostavljajući braću da brane ostatak Gondora. Vratio se 3434. sa Poslednjom Alijansom Vilenjaka i Ljudi koja je uništila Sauronovu vojsku u Bici od Dagorlada. Međutim, i njegov otac i brat su poginuli u tom sukobu. 3441. Izildur je konačno nadvladao Saurona i isekao mu Jedini Prsten iz šake. Posle ove pobede Izildurje podlegao moći Jedinog Prstena i odbio da ga uništi. Dve godine posle toga je Izildura jedna horda Orka uhvatila u zasedu na Gladenskim Poljima. On je pokušao da se spase koristeći moć Jedinog Prstena da ga učini nevidljivim i sakrije dok je preplivavao reku. Međutim, Jedini Prsten mu je skliznuo s prsta u vodu i Orci su ga ubili.

Jahaci vukova

"Crvena knjiga zapadne međe" beleži kako su neki među Orcima Rovaniona došli u Bitku Pet Vojski jašući na Vukovima koji su se zvali Varge. Te Orke su Vilenjaci, Patuljci i Ljudi nazvali Jahači Vukova, i oni su obrazovali konjicu orčkih legija.
Međutim, ovaj savez Orka i Vuka nije bio osnovan tek u tom Dobu, jer i Vukovi i Orci su bili odgajeni rukom Melkora Neprijatelja u Dobima Zvezda. Njihov pakt zla otpočeo je pre nego što se pojavila rasa Ljudi i svetlost Sunca preplavila Svet. Istorije Belerijanda u poslednjim Dobima Zvezda pričaju kako su se sindarski Vilenjaci Belerijanda mnogo puta borili s Jahačima Vukova.


Javana

Valiera, Kraljica Zemlje, Javana je supruga Aulea Kovača, i starija sestra Vane Večno-mlade. Javana se stara o rastu svih živih bića. Visoka kao drvo kiparisa i uvek odevena u zeleno, ona se zove Javana Kementari, štb znaci "plodna kraljica zemlje". Ona je majka želve. Javana je zasadila seme svih biljaka na Ardi, i stvorila prostrane šume i pašnjaka sveta. Ona je zamislila i začela zaštitnike šuma, "pastire drveća" zvane Enti, i načinila Belo Drvo Eldara u Tirionu. Njeno najveće delo, medutim, bilo je stvaranje neuporedivog Drveća Svetlosti, koje je dvadeset hiljada godina osvetljavalo sve zemlje Valinora svojim sjajem. I njenom moći iznedrili su se poslednji cvet i plod tog Drveća, koji su postali Mesec i Sunce. Javanini prostrani pašnjaci i vrtovi se nalaze u južnom Valinoru, gde se graniče sa Šumama Oromea. Njeni vrtovi daju čarobne cvetove iz kojih se pravi nektar bogova. miruvore.


Javanamire

Kad je Numenor bio tek stvoren, Vilenjaci Tol Ereseje su došli na svojim belim brodovima donoseći darove. Među najlepšim od tih darova bilo je miomirisno zimzeleno drveće koje je cvetalo i rađalo plodove u Neumirućim Zemljama. Na Numenoru su izrasle šume ovog čudesnog mirišljavog drveća. Među najdivnijim bilo je Javanamire, nazvano u čast Javane, valarske Kraljice ZemIje. Ovo ime znači "Dragulj Javanin" i, pored svog mirišljavog drveta, kore i zimzelenog lišca, to drvo je imalo sočan, okrugli tamnocrveni plod.


Juznjad
(Jezero Mrtvih Lica)

Izmedu Slapova Raurosa na Reci Anduin i planinama Mordora bila je močvarna zemlja zvana Mrtve Baruštine. Po ovoj nečistoj, neprohodnoj pustari malo njih se ikad usudilo da putuje, jer ne samo da su vode bile ustajale i zatrovane već su su se na njima pojavljivali duhovi. Tokom Trećeg Doba Mrtve Barušline su se postepeno proširile preko Dagorlada, "bojnog polja" koje je ležalo na severu od Mordora i velikog groblja palih ratnika. Nekom zlom silom jeziva najezda iz močvara je oživela duhove ovih davno umrlih Ljudi, Vilenjaka i Orka čija su se sablasna lica pojavljivala tik ispod površine kao da su osvetljena svetlošću sveća, mada njihovi likovi nisu bili sazdani od materije. Kroz ovo Jezero Mrtvih Lica Hobita pustolova, Froda Bagin-sa je vodio za vreme Potrage za Prstenom ono namučeno stvorenje, Smeagol Golum.


Jezerski Ljudi

Izmedu Mrke Šume i Gvozdenih Brda nalazilo se Dugo Jezero i grad Ezgarot, i tu su živeli Jezerski Ljudi u Trećem Dobu Sunca. To su bili Severnjaci koji su nekad bili trgovci na jezeru i Tekućoj Reci. Oni su se obogatili trgujuci s Vilenjacima Šumskog Kraljevstva u Mrkoj Šumi i s Patuljcima Erebora, Samotne Planine.Ezgarotje sagraden na stubovima pobodenim u jezersko dno, a izmedu grada i obale stajao je drveni most.
On, međutim, nije odoleo Krilatom Vatrenom Zmaju Šmaugu koji je 2770. došao u Erebor. 2941. Šmaug je napao Ezgarot i, mada je ratnik iz Dola po imenu Bard Lukonosac ubio zver, grad je porušen. Ipak, Jezerski Ljudi su se spasili da ne umru od gladi jer je delom Zmajeve riznice dragulja obnovljen grad. Vladar Jezerskih Ljudi, zvani Gospodar Ezgarota, bio je trgovac koga bi izabrali. U vreme ubijanja Šmauga Gospodar je bio kukavica i pokvaren, ali se novi Gospodar koji je došao posle njega pokazao kao častan i mudar, i Jezerski Ljudi su ponovo doživeli blagostanje.


Južnjaci

Deo istorija Zapadnih Zemalja je posvećen divljem narodu koji je, u Drugom i Trećem Dobu Sunca, došao iz vrelih pustinja i šuma Sunčanih Zemalja, što su ležale na jugu Srednje Zemlje. Tim Ijudima su vladali mnogi kraljevi i velikaši, sve dok ih konačno nije zaveo Sauron Majar i pozvao ih u rat. Dunedaini su ih nazvali Južnjaci, mada su ih češce zvali Haradrimi.
Južnjaci su bili smeđoputi i crno-puti Ljudi koji su žestoko naslupali u ratu, ukrašeni s mnogo zlata. Njihov barjak bio je crna zmija na skerletnom polju. Oklop im je bio od bronze, odeća zagasito crvena, a nosili su koplja i krive sablje. Dolazili su pešice, na moru u brodovima, na konjima i čak na ledima moćnih bojnih životinja, koje se nazivaju Mumakili.

Kair Andros

Kair Andros je osnovao Turin II, dvadeset treći vladajući Namesnik Gondora, tokom tridesetog veka Trećeg Doba. To je bilo ostrvo na reci Anduin, malo na severu od bele Kule, koje je štitilo ulaz u zemlje Gondor i Rohan. To ostrvo i tvrđava predstavljali su neobičan prizor jer su oblikovani kao veliki brod s visokim pramcem koji je bio upravljen uzvodno. Reka je žestoko udarala o ovaj "pramac", što objašnjava ovo ime koje znači "pena dugačka kao brod". Tokom Rata za Prsten, Kair Andros su žestoko branili Ljudi Gondora, ali je on konačno pao pod snagama Mordora. Međutim, posle odlučne Bitke od Pelenorskih Polja i povlačenja Sauronove vojske, Kair Andros je ponovo pripao Gondoru.


Kalakirija

U bukvalnom značenju, "svetlosna pukotina" na jeziku Uzvišenih Vilenjaka, Kalakirijaje takođe zvana Prolaz Svetlosti, jer je bila jedini prolaz kroz velike Planine Pelori u Neumi-rućim Zemljama, i u Dobima Drveća Valara blagoslovena svetlost tog drveća se izlivala kroz taj rascep. Usred tog prevoja nalazilo se brdo Tuna, na kome je sagrađen Tirion, glavni grad Uzvišenih Vilenjaka Eldamara.


Kalakvendi

"Kventa Silmarilion" priča kako su oni Vilenjaci koji su se pojavili u Srednjoj Zemlji došli u Neumiruće Zemlje u vreme Drveća Valara. Ovaj hodočasnicki narod je nazvan Kalakvendi ili Vilenjaci Svetla. Tokom mnogih Doba oni su živeli u Večnoj Svetlosti Dva Drveta, i postali su oplemenjeni tim svetlom, osnaženi u telu i ispunjeni velikim znanjem, jer su podučavani od Valara i Majara. Porediti Kalakvendije s nižim Vilenjacima Srednje Zemlje bilo je kao porediti dijamant s ugljem. Duh Kalakvendija bio je sjajan kao oštrice njihovih mačeva, a njihove duše snažne i neobuzdane kao goli plamen koji kao da im je blistao iz očiju. Pred njima su svi, sem najmoćnijih od Melkorovih slugu, zastajali sa strahopoštovanjem.


Kamul

Nazgul ili Utvara Prstena, Kamul je bio kralj Istočnjaka koji je potpao pod Sauronov uticaj za vreme Drugog Doba Sunca i kome je dat jedan od Devet Prstenova Smrtnih Ljudi. Ponekad zvani Crni Istočnjak ili Senka Istoka, Kamul je po rangu bio među Nazgulima odmah iza Vešca-kralja. Borio se za Saurona, sve dok Gospodar Prstenova nije srušen na kraju Drugog Doba. U Trecem Dobu Kamul je izgleda bio Sauronov glavni zapovednik u Mrkoj šumi oko 1100. Izvesno je da je posle 2951. Kamul bio gospodar Dol Gul-dura. Za vreme Potrage za Prstenom, Kamul je bio Crni Jahac koji je ušao u Hobiton, a zatim gonio Froda Baginsa i skoro ga uhvatio kod Baklberi Ferija (Skele Kopčokop). Za vreme Rata za Prsten, Utvare Prstena su dovodile Sauronove neprijatelje do očajanja. Posle sloma Vešca-kralja u Bici od Pelenorskih Polja Kamul je postao novi zapovednik Utvara Prstena. Kamul je bio medu osam preživelih Utvara Prstena koji su doleteli na svojim Krilatim Zverima u bitku pred Crnom Kapijom. Međutim, sve njihove zle moći nisu ništa vredele, jer kada je Jedini Prsten uništen u vatrama Planine Usuda, došao je kraj celom Sauronovom carstvu. Kamul Crni Istočnjak i Senka Istoka i druge Utvare su, uz krike, poslati zauvek potom u carstvo senki.


Kand

Najugoistoku od Mordora prostirala se varvarska zemlja po imenu Kand, koja je tokom Trećeg Doba postala saveznik Saurona, Gospodara Prstenova. Mada je o ovoj zemlji malo ispričano, za njene Ijude se znalo da su žestoki ratnici, po imenu Varjazi, koji su sa Istočnjacima i Haradrimima dugo bili pod zlim uticajem Saurona i često na njegovu zapovest dolazili da ratuju sa zemljom Gondor. Godine 1944. Varjazi od Kanda su došli u rat, zajedno sa Haradrimima, ali su u Bici od Prelaza Porosa poraženi od snaga Gondora. Posle više od hiljadu godina, za vreme Rata za Prsten, Varjazi su se ponovo pojavili, prvo na poziv Vešca-kralja od Morgula na Pelenorskim Poljima, a onda na Sauronovu zapovest na Crnoj Kapiji. Obe ove bitke su se završile njihovim slomom, i tokom Četvrtog Doba oni su bili prisiljeni da mole za mir Kralja Elesara i žive u miru sa svojim susedima.


Karas Galadon

Glavni grad skrivenog vilenjačkog kraljevstva Lotlorijen bio je Karas Galadon, "grad drveća". Bio je to bukvalno grad pomno izrađenih, složeno zidanih drveća-kuća, ili "telaina", sagraden u ogromnom zidom opasanom gaju divovskog drveća Malorna, sa srebrnim granama u srcu Lotlorijena. Bio je to i kraljevski dvor Keleborna i Galadrijele, vladara Lotlorijena i najuzvišenijih po rangu Vilenjaka koji su ostali u Srednjoj Zemlji tokom Trećeg Doba. Posle Rata za Prsten, kada je Galadrijela otišla iz Srednje Zemlje a Keleborn se preselio u Istočni Lorijen, Vilenjaci su napustili Karas Galadon i čarolija koja je magično štitila njega i celi Lotlorijen je nestala.


Karharot

Vuk od Angbanda, Karharot, što znaci "Crvene čeljusti", bio je najveći Vuk svih vremena, čuvar kapija Angbanda koji nikad nije spavao. Othranio ga je živim mesom Morgot tokom Prvog Doba Sunca. Za vreme Potrage za Silmarilom, Karharot je odgrizao Berenovu šaku i progutao i šaku i Silmaril u njoj. Vilin-dragulj je ispunio zver tako strašnom vatrom da je jurio pomahnitalo željan krvi, ubijajući svakog ko mu se našao na putu. Na užas svih, gorući dragulj je njegove moći učinio čak još većim no što su bile. Ali, konačno, naišao je na sebi ravnog: Huana, Vučjaka Valara. U bici koja je usledila Karharot je smrtno ranio i Huana i Berena svojim otrovnim zubima, ali na kraju je i sam ubijen, a Silmaril je isečen iz njegovog trbuha.


Kazad

U srcu planine Aule Kovač je načinio rasu koja je sebe zvala Kazad. Taj narod, koga su Ljudi i Vilenjaci zvali Patuljci, bio je snažan i gord, ali su isto tako bili jedna zakržljala i ružna rasa. Ipak, Patuljci su bili najdarovitiji zidari i klesari kamena koje je Svet ikada video, a njihove velike dvorane i odaje ukopane ispod planina su se ubrajali među najveća čuda Srednje Zemlje. Daleko najčuvenije od njihovih prebivališta bilo je kraIjevstvo Kazad-dum, koje je u Trećem Dobu Sunca nazvano Morija.


Kazad-dum

Najstarije i najslavnije od svih patuIjačkih kraljevstava bilo je Kazad-dum, što znači "patuljačka kuća", pradedovski dom Durina Besmrtnog, prvog od Sedam Otaca Patuljaka. Durin je otpočeo ukopavanje Kazad-duma pošto je otkrio prirodne pećine na istočnoj strani Maglenih Planina, iznad divne doline Azanulbzara. Tokom pet Doba Zvezda i tri Doba Sunca Patuljci Kazad-duma su napredovali i bili uspešni i ukopali su mrežu pećina kroz zapadnu stranu Maglenih Planina. Posle uništenja Belerijanda mnogi Patuijci su pobegli od sloma Nogroda i Belegosta u Kazad-dum, i broj njegovog stanovništva je porastao, kao i njegovo bogatstvo kad je u njegovim rudnicima otkriven redak i čarobni metal po imenu mitril. U Drugom Dobu Sunca ovi Patuljci su dugo bili u prijateljstvu s Vilin-kovačima Eregiona koji su iskovali Prstenove Moći. A u Prokletim Godinama Sauronove vlasti u Drugom Dobu Patuljci su zatvorili svoje velike kapije prema svetu i tako izbegli pustošenja Rata Saurona i Vilenjaka i Poslednje Alijanse Vilenjaka i Ljudi. U to vreme ova velika kuća je dobila drugo ime, Morija, "mračna provalija". Ali, Patuljci su ipak i dalje kopali u rudnicima i radili u kovačnicama pod Maglenim Planinama do 1980. Trećeg Doba. Te godine Patuljci su kopali suviše duboko pod Gorom Barazin-bar i jedan ukopani Balrog se oslobodio u hodnicima Kazad-duma. Tako je strašna bila Balrogova snaga i Ijutnja da su Patuljci ili pobijeni ili oterani iz svog kraljevstva. Kad je Družina Prstena ušla u Moriju na kraju Trećeg Doba, to je bila mračna provalija koju su Patuljci odavno napustili. Njeno bogatstvo su očerupale orčke horde i kroz njene gole hodnike i dalje su šetali Balrog i mnoge rulje Orka i Divova. Međutim, vladavina Balroga je okončana kad je, posle niza dvoboja - u Holu Mazarbula, na Durinovom Mostu i Beskrajnom Stepeništu - Čarobnjak Gandalf konačno nadvladao čudovište i bacio ga s najvišeg dela Durinove Kule, sa visokog planinskog vrha Zirak-zigilu.


Keleborn

Vilinski kralj Lotlorijena, Kelebornje bio sindarski princ od Dorijata i rođak Kralja Tingola. Za vreme Prvog Doba Sunca oženio se noldorskom princezom Galadrijelom, koja je rodila njihovojedino dete, Kelebrijanu. Kad je Belerijand uništen, Keleborn i Galadrijela su pobegli u Lindon, gde su ostali do 8. veka Drugog Doba kad su se nastanili u kraljevstvu Vilin-kovača Eregiona. Kasnije su Keleborn i Galadrijeia osnovali Lotlorijen u Zlatnoj Šumi na Reci Srebrotok. Tokom Rata za Prsten Keleborn je odbranio Lotlorijen od tri pokušaja osvajanja, zatim je poveo svoju vojsku u Mrku šumu i razorio Sauronovo utvrdenje Dol Guldur. Na kraju Trećeg Doba Galadrijela je otplovila u Neumiruće Zemlje, ali Keleborn je ostao. Pošto je Galadrijela otišla, Keleborn i njegovi Šumski Vilenjaci su napustili Lotiorijen i osnovali Istočni Lorijen na jugu nekadašnje Mrke šume. Keleborn je vladao Istočnim Lorijenom neko vreme, ali se najzad vratio u Rivendel. Veruje se da je posle nekog vremena otplovio u Neumiruće Zemlje.

Kelebrant

Zvan Srebrotok na Ijudskom jeziku, a Kibil-nala medu Patuljcima, Kelebrant je vilenjačko ime koje znači "srebrni tok", a dato je reci koja je tekla od Belih Planina kroz prolaz Azanulbizar, kroz zlatnu šumu Lotlorijen i dalje, da bi se ulila u Veliku Reku Anduin. Za vreme Trećeg Doba Sunca Družina Prstena je sledila njen tok od kapija Morije do zlatne šume Lotlorijen.


Kelebrijana

Vilinska princeza Lotlorijena, Kelebrijana je bila ćerka jedinica Kralja Keleborna i Kraljice Galadrijele. Na kraju prvog veka Trećeg Doba Sunca Kelebrijana se udala za Elronda Poluvilenjaka od Rivendela. Oni su imali troje dece: Eladana, Elrohira i Aruenu. Godine 2509. Trećeg Doba, dok je Kelebrijana putovala iz Rivendela u Lollorijen, njenu pratnju je napala opaka banda Orka. Mada su Kelebrijanu spasli njeni hrabri sinovi, ona je zadobila zatrovanu ranu koja nije mogla da zaceli. Podnosila je svoju bolnu muku godinu dana, ali je najzad otplovila u Neumiruće Zemlje gde će je Valari izlećiti.


Kelebrimbor

Vilinski kralj Eregiona, rođen za vreme Doba Zvezda, Kelebrimbor je bio noldorski princ, sin Kurufina i unuk Feanora koji je stvorio Silmarile. Borio se u Ratu Dragulja i Ratu Besnih. 750. Drugog Doba osnovao je kraljevstvo Gvairt-i-Mirdaina, "Vilin-kovača". Od Patuljakaje dobijao mitril i mnoge druge dragocene metale i kovao najfinija oružja i nakit tog doba. Ali, kao i Feanor, Kelebrimbor je uvek težio da stvori nešto bolje i veće od bilo koga pre njega. Tako su baš njegovi Vilin-kovaći iskovali Prstenove Moći. Toje bio njegov pad, jer nije znao da je lepi stranac, zvani Anatar, koji je pomogao da se iskuju Prstenovi, bio niko drugi do Sauron, Mračni Gospodar. Kad je Sauron iskovao Jedini Prsten, Kelebrimbor je odmah shvatio svoju tragičnu grešku. Usledio je razarajući Rat Vilenjaka i Saurona, od 2693. do 1701, u kome je Eregion razoren, a Kelebrimbor ubijen.


Kelvari

Pre no što su Vilenjaci i Ljudi došli na Svet, sva bića su se zvala ili Kelvari ili Olvari. Kelvari su bili životinje i živi stvorovi koji se kreću, a 0lvari su bili živa bića koja rastu i ukorenjena su u Zemlji. Kelvarima su dodeljene hitre noge i domišljati um kojima su mogli da izbegnu uništenje, a Olvarima su dodeljeni moćni duhovi zaštitnici.


Kerin Amrot

U vilin-kraljevstvu Lotlorijen nalazilo se brdo na kome je vilinski Kralj Amrota sagradio svoju kuću za vreme Drugog Doba Sunca. Pesme Vilenjaka govore kako se u žalosti za svojom izgubljenom Ijubavlju, Vilin-devom po imenu Nimrodela, Amrot bacio sa jednog vilenjačkog broda i udavio u moru. Do kraja Trećeg Doba njegova kuća na brdu je odavno nestala, ali ono je smatrano začaranim mestom punim lepote i tuge nesuđene Ijubavi. Pokriveno cvetovima Elanora i Nifredila, bilo je to mesto gde su se Aragorn i Aruena zaručili, i na to mesto je, posle smrti svog muža, Aruena došla da i sama tu umre.


Kirdan

Vilenjački gospodar Sivih Luka, u Dobima Zvezdane Svetlosti Kirdan je postao Gospodar Falatrima. Kirdan znaci "brodograditelj", a njegovi Ijudi su bili prvi koji su u Srednjoj Zemlji gradili brodove. Pristaništa Kirdana su opstala kroz Ratove Belerijanda do 474, kad su Morgotove orčke legije pregazile Falas. Ali Kirdan se povukao na Ostrvo Balar sa svojim narodom. Posle potonuća Belerijanda Kirdan je postao Gospodar Sivih Luka. Pošto je smatran za jednog od najmudrijih Vilenjaka, dobio je Narju, vilenjački "prsten vatre", od Kelebrimbora. Na kraju Drugog Doba Kirdan se priključio Poslednjoj Alijansi Vilenjaka i Ljudi koja je za ishod imala pad Saurona. Oko 1000. godine on je svoj prsten dao Gandalfu Čarobnjaku. 1975. Kirdan je predvodio snage Vilenjaka i Ljudi u Bici od Fornosta i porazio je Vešca-kralja od Angmara. Na kraju Trećeg Doba Čuvari Prstenova su napustili Kirdanove luke. Sam Kirdan je tu ostao dugo u Četvrtom Dobu, sve dok poslednji Vilenjaci nisu otišli.


Kili

Patuljak Torina i Družine, Kili se uputio u Potragu za Samotnom Planinom godine 2941. Trećeg Doba, što je za ishod imalo smrt Šmauga Zmaja i ponovno uspostavljanje patuljačkog Kraljevstva pod Planinom. Kao sin Torinove sestre, Dise, Kili je bio vatreno odan svom ujaku. I Kili i njegov brat Fili su ubijeni u Bici Pet Vojski dok su branili Torina Hrastoštita.


Kirinki


U predelima Numenora je živela jedna mala ptica, otprilike veličine carica, ali prekrivena sjajnim grimizno crvenim perjem i obdarena divnim cvrkutavim glasom. Ta ptica se zvala Kirinki.


Kirit Gorgor

Crna Kapija i Kule Zuba bili su moćna barijera sagrađena preko "prolaza duhova", po imenu Kirit Gorgor, koji je bio glavni ulaz u Sauronovo zlo kraljevstvo Mordor. Bio je to najveći prolaz u Mordor i onaj koji je Sauron najsilnije branio tokom Drugog i Trećeg Doba. U oba doba ta čvrsta masivna utvrđenja su konacno srušena i prolaz otvoren.

Kirit Ungol

U Planinama Senke koje su obrazovale zapadni bedem i granicu Mordora nalazio se jedan malo korišćen i uski prolaz zvani Kirit Ungol, "paukov prolaz". Taj tajni prolaz koristio je Veštac-kralj Nazgula godine 2000. Trećceg Doba kad su njegove snage pokuljale iz Mordora i opsele Minas Itil. 2002. godine Minas Itil je pao i prekršten je u Minas Morgul, "kulu utvara". Sledećih nekoliko hiljada godina ovaj prolaz bio je zalvoren, jer je tu divovski zli pauk, po imenu Šeloba, napravila svoju jazbinu. Svakog ko bi pokušao da tu otputuje proždralo bi ovo čudovište. Sauron je smatrao da sad niko ne može da ude u njegovo kraljevstvo kroz taj prolaz, ali godine 3019. Hobiti Frodo Bagins i Semvajz Gemdži, u pratnji Smeagola Goluma, savladali su Šelobu. Oni su zatim porazili sile troglavih, zlodušnih statua čuvara po imenu Osmatrači, i preživeli iskušavanja kod orčke Kule na grebenu prolaza. Bila je to poslednja prepreka Kirit Ungola i Hobiti su se najzad uputili u paklenu zemlju Mordor.


Kolovosci

Iz zemalja Runa u devetnaestom veku Trećeg Doba Sunca jedan istočnjacki narod je došao da ratuje s Ljudima Gondora. Oni su bili brojan i dobro naoružan narod, s velikim kočijama i bojnim kolima koje su vukli konji. Zapadni Ljudi su ih nazivali Kolovosci i tokom stotinu godina oni su ratovali s Gondoranima. 1856. vođenaje prva bitka u kojoj su Kolovosci porazili Gondor i njegove saveznike, Severnjake. Oni su ubili Kralja Narmakila II, zauzeli zemlje Rovaniona i porobili Severnjake koji su tu živeli.
Kolovosci su vladali Rovanionom do poslednjih godina tog veka kad su se Severnjaci pobunili, i Kalimhtar, novi kralj Gondora, poveo svoju vojsku na sever. U bici na Dagorladu Kolovosce je ovaj novi kralj potisnuo na istok u Run. Ali i dalje su Kolovosci izazivali nevolje na pograničnim podrucjima Gondora i, uz pomoć Utvara Prstena i Haradrima, 1944. poveli su još jedan rat protiv Gondora. I tako, napadnuti i sa istoka i sa juga, Gondorani su bili primorani da podele svoje vojske: gondorski Kralj Ondoher je otišao na istok, gde su njegovu armiju razbili Kolovosci i on i njegova dva sina su ubijeni. Ali, južna armija Gondora je porazila haradrimsku vojsku i zatim marširala na istok. Ona je iznenadila Kolovosce koji su slavili pobedu i satrla ih s osvetničkim besom. Njihov logor je zapaljen, a oni koji nisu pobijeni u Bici kod Logora su saterani u Mrtve Baruštine gde su nastradali. Odonda je ime Kolovozaca nestalo iz letopisa zapada i oni se više ne pominju ni u jednoj od istorija Vilenjaka i Ljudi.


Konji

Kako su konji prvo nastali, u istorijama Arde se ne govori ali je poznato da je Nahar, pastuv Oromea, Lovca Valara, bio prvo takvo biće koje je došlo na Svet. I mada su svi konji preuzeli lik od Nahara, on je najmoćniji i najlepši od te rase. Njegove kopite su zlatne i njegova dlaka je danju bela a srebrna nocu. Neumoran, Nahar putuje preko Zemlje lako, kao što najbrži orao juri kroz vazduh.Ljudi i Vilenjaci su odgajali konje za svoje potrebe, ali kažu da su plemenitije rase poticale od Nahara, a to su bili Vilin konji Eldamara i oni po imenu Meari koji su živeli u Rovanionu. Te plemenite pasmine su bile najvećim delom bele ili srebrno-sive. Bili su dugovečni i hitri, a razumeli su jezike Vilenjaka i Ljudi.
Najčuveniji od konja Visokorodnih Vilenjaka u istorijama koje su došle do Ljudi su oni koje su Noldori doveli u Srednju Zemlju, a najpoznatiji od tih konja bio je onaj po imenu Rohalor. Bio je to konj od megdana koga je Fingolfin, najhrabriji od noldorskih kraljeva, jahao u svom velikom zlosrećnom dvoboju s Morgotom Neprijateljem.
U Trećem Dobu Sunca najplemenitiji konji Srednje Zemlje bili su oni divlji pastuvi Rovaniona koje su zvali Meari. U dvadesetšestom veku tog Doba Eorl, prvi kralj Konjanika Marke, ukrotio je Meare, i mnogo vekova te Konje su mogli da jašu samo kraljevi Marke i njihovi sinovi.
Bilo je drugih rasa Konja u mnogim krajevima Srednje Zemlje, gde su ih Ljudi, Vilenjaci i neke druge rase - i dobre i zle - uzimale da im služe. Mnogi od Ijudi koji su izašli iz Runa ili Harada dolazili su u rat jašući Konje, ili u bojnim kolima koje su vukli konji. Konji Utvara Prstena su zaista ulivali strah, ali još strašniji su bili Konji koji su dovedeni u kraljevstvo Saurona u Mordoru. Orci iz Mordora su često dolazili do konja Rohirima po noći i odvodili ih svom gospodaru, Sauronu. i on je izopačavao njihov plemeniti lik i sao-bražavao ga zlom cilju. Na takvom jednom pastuvu jahao je zapovednik Barad-dura, Crni Numenorejac koga su zvali Usta Sauronova. Ta životinja bila je ogromna i crna, a njena mucena glava bila je kao velika lobanja i iz nozdrva i očiju su joj izbijali crveni plamenovi.


Kornjača-riba

Kornjača Riba Divovsko morsko stvorenje, poznato kao Fastitokalon u hobitskom predanju, od koga su mornari koji su prolazili pored njega greškom pomislili da je ostivo. Kad su pokusali da na njemu zapale logorsku vatru, ono je zaronilo na dno mora.
U predanju Hobita postoji jedna priča o velikoj Kornjači-ribi koja se zove Fastitokalon. Da li je ova priča proizašla iz toga što je neko video morsko čudovište ili je bila tvorevina hobitske mašte ne može se otkriti, jer nijedna druga rasa na Ardi nikad ne pominje ovo moćno stvorenje.


Korsari (Gusari)

U Trećem Dobu Sunca strašni Korsari od Umbara tiranisali su obalske predele Srednje Zemlje mnogo vekova. Pogled na njihove velike brze brodove sa crnim jedrima uvek je ispunjavao narode Srednje Zemlje strahom jer su oni nosili mnoge ratnike, a pokretala ih je snaga robova koji su veslali.
Numenorejci su bili osnivači Umbara u Drugom Dobu Sunca, ali su s vremenom podlegli zlu i, posle Pada njihove Zemlje u Zapadno More, neki su ostali u Umbaru i prozvani Crni Numenorejci. Oni su bili zla sila na moru. Ali, s vremenom su kraljevi Gondora krenuli protiv njih, a 1050. Trećeg Doba moć Crnih Numenorejaca je zauvek skršena, i Umbar je postao jedna tvrdava gondorskog kraljevstva.
Ali sa Haradrimima, koji su često napadali Umbar, a i sami takođe bili pobunjenici u okviru Gondora, oduvekje bilo kavgi, sve dok najzad buntovnici Gondora, Haradrimi i ona nekolicina lutajućih Crnih Numenorejaca koji su preostali nisu osvojili Umbar s mnogo velikih brodova i povratili njegovu moć. Tako su od petnaestog veka do Rata za Prsten ovi Ijudi nazivani Korsari od Umbara i uvek su ubrajani medu glavne neprijatelje Dunedaina Gondora i Arnora.
"Crvena Knjiga Zapadne Međe" govori kako se u poslednjem veku Trećeg Doba dunedainski poglavar "Aragorn", sin Aratorna, pokazao kao glavni vinovnik sloma Korsara. Jer, ovaj žestoki ratnik je poveo Dunedaine Gondora u luke Umbara. Tu je ubio njihovog zapovednika i potpalio njihovu flotu. U samoj godini Rata za Prsten Aragorn je vodio vojsku fantoma iz Dunharoua do korsarskih crnih brodova kod Pelargira. S ovim Mrtvim Ljudima od Dunharoua Aragorn je ponovo potukao gusare, i to je bio njihov konačni poraz jer je poglavar oteo sve njihove brodove.
Ovim podvigom on je i skršio moć Korsara i preokrenuo sreću u Ratu za Prsten. Aragorn je upotrebio crne brodove Korsara da pobedonosno dovede saveznike Dunedaina u Bitku od Pelenorskih Polja.

Kraljolist

Iz izgubljene zemlje Numenorejaca u Srednju Zemlju je doneta jedna biljka koja je dugo korišćena kao jednostavni narodni lek za blaže telesne bolove i glavobolje. Na sivovilenjačkom jeziku nazvana je Atelas, ali Ljudi su je zvali Kraljolist, jer su njihove legende pričale o njenim čarobnim isceliteljskim svojstvima u rukama numenorejskih kraljeva.


Kraken

Prema najstarijim pričama, Melkor, sila najvećeg zla, u svom kraljevstvu Utumno u Srednjoj Zemlji okotio je morima spavajući drevnim snom bez snova, neuznemireni, čak do u Trećeg Doba Sunca. "Crvena Knjiga Zapad-ne Mede" pripoveda kako je, kada je jedan vatreni Balrog oslobođen u patuljačkom kraljevstvu Moriji, još jedno biće izašlo iz mračnih voda što su bile ispod velikih planina. Bio je to jedan veliki Kraken, s mnogo pipaka i ogroman, s nekakvim sluzavim sjajem. Bio je sjajan i zelen, a mastiljavi zadah je izlazio iz njegove nečiste telesine. Kao neka gomila zmija ležao je u crnoj vodi ispod planine. Konačno se pojavio u čistoj vodi reke Siranon koja je tekla od Zapadne Kapije Morije. Tu je podigao jedan veliki zid u koritu reke i napravio za sebe jednu crnu baruštinu, jezivu i ustajalu. Kraken je bio čuvar Zapadne Kapije i niko nije mogao da prođe a da ga ne izazove. Zbog toga je u "Knjizi o Mazarbulu" nazvan Čuvar u Vodi. Za vreme Potrage za Prstenom Družina Prstena je probudila ovo zlo biće, ali je uspela da pobegne u Moriju.


Krebain

Priče pripovedaju o jednoj vrsti velikih crnih vrana koje su živele u Dun-lendu (Mrkoj Zemlji) i Šumi Fangorn u Trećem Dobu Sunca. Te ptice su nazvane Krebain na jeziku Sivih Vilenjaka, a bile su sluge i uhode zlih sila. Za vreme Rata za Prsten one su pretraživale nadaleko i naširoko predele Srednje Zemlje tragajući za nosiocem Vladajućeg Prstena.


Krilate Zveri

Priča se da su u vreme Rata za Prsten one neupokojene duhove zvane Nazguli nosile u visini Krilate Zveri.Brža od svih vetrova bila su ta stvorenja koja su imala kljun i kandže ptice, vrat zmije i krila slepog miša. Priča se da su hranjene orčkim mesom i porasle, postavši veće od bilo kog krilatog stvora Trećeg Doba. Ali, ma kako crne i zle bile, Krilate zveri nisu bile neupokojena bića i utvare kao njihovi gospodari, pre su bili živi stvorovi kao Zmajevi, samo još stariji. Njih je odgajio Melkor u senkama koje su vrebale u Dobima Svetiljki, kad su iz Jama Utumna izašli

Kraken i zmija.

Ipak, ma kako bili drevni, i mada snažni i strašni u svojoj službi Sauronu u Ratu za Prsten, njihovo je vreme na Srednjoj Zemlji prolazilo. Jednu Krilatu Zver je usmrtio Vilenjak Legolas, a drugu je ubila vitez-deva Eovina, oni koji su preostali su stradali u holokaustu koji je uništio Mordor u poslednjim godinama Trećeg Doba.


Krvovrane

Drevno hobitsko narodno predanje govori o močvarnim predelima gde su obitavale zle utvare zvane Mjaukala. U tim ukletim baruštinama takođe je postojala jedna zla pasmina crnih ptica zvanih Krvovrane. Krvovrane su bile ptice lešinari i živeli su blizu Mjaukala, proždiruci ostatke njihovog plena.


Kud-Dukan

U svakom kraju Srednje Zemlje narod Polušana, koje su Ljudi zvali Hobiti, nosio je razlicita imena u skladu s jezikom raznih naroda. U zemlji Rohan Hobite su nazivali Kud-Dukan, što znaci "stanovnici rupa". Smatra se da su od tog korena reči hobitski izraz Kuduk počeli zajednicki da upotrebljavaju i Hobiti Okruga i Ljudi od Brija u kasnijem periodu Trećeg Doba Sunca.


Kulumalda

U šumovitoj provinciji Severni Itilijen, u kraljevstvu Gondor, nalazilo se ostrvo Kair Andros koje je, kao neki usidreni brod, mirovalo u Reci Anduin. Na tom ostrvu je raslo najlepše od drveća Itilijena. Ono se zvalo Kulumalda, što znaci "zlatno-crveno", jer je takva bila nijansa njegovog lišća. Za vilenjački narod njihova lepota bila je kao neko bledo sećanje na Laurelin, ono veliko Drvo Valara u Neumirucim Zemljama, koje je bilo blistavo više nego što se uopšte može zamisliti i koje je nosilo i ime Kulurijen, što znaci i "zlatno" i "crveno".


Kvendi

Kao što se pripoveda u "Ainulindale", sve što se rodilo na svetu bilo je oblikovano u velikim temama Muzike Ainura. I samo je Iluvatar shvatio teme koje su stvorile rasu Vilenjaka. Tako, kada su Vilenjaci došli na Svet, budeći se uz pogled na Zvezde i uz zvuk vode, kao da je Muzika Ainura bila rodena u njima. Od svih bića na Svetu oni su bili prvi koji su progovorili. Glasovi Vilenjaka su bili predivni i nežni kao voda, a oni su bili radoznali za sve pojave i išli su po Svetu dajući imena svemu što vide. Oni su bili učitelji svim rasama i stvorenjima na Zemlji koji su hteli da nauče veštine govora i pesme.
Tako su Vilenjaci počeli sebe da zovu Kvendi, što znaci "govornici" ili "oni koji govore", po njihovom najvećem umeću, a potom su nazvali svoj jezik Kvenija, što jednostavno znači "govor". Svi jezici Sveta su poticali od tog jednog izvora, koji je njihov koren i koji najlepše zvuči uhu svih koji vole lepotu u njenim različitim oblicima. Divovski Enti su bili prva rasa koja je naučila da govori od Kvendija, ali ubrzo se ta veština širila, sve dok čak i Ljudi i zli Orci i Divovi nisu naučili kako se ona koristi. I mada je Kvenija bio prvi jezik Kvendija, to nije bio njihov jedini jezik. Jer Avari i šumski Vilenjaci su govorili narečjima koja su se menjala tokom Doba Zvezda i Sunca kako su se menjali predeli Srednje Zemlje. Zbog dugog izgnanstva Telerija na Tol Ereseji, govor ovog Trećeg Roda koji je obitavao u Alkvalondeu je takode bio jedno narečje drevnog govora. Jedino je među Vanjarima i Noldorima u Neumirucim Zemljama Kvenija ostao blizak jeziku kojim se govorilo u vreme Buđenja.
Pošto su sindarski Vilenjaci dugo vladali zapadnim zemljama i pošto su bili brojniji od noldorskih izgnanika, svi Eldari u Srednjoj Zemlji su uobičajeno koristili sinadrinski jezik. Uistinu, do Trećeg Doba Sunca samo su Eldari, Enti i dunedainski velikaši i dalje znali Kveniju, a čak i za njih to nije bio jezik za svakodnevnu upotrebu već jezik uzvišenih ceremonija, drevnih pesama i romantičnih priča i istorija Visokorodnih Vilenjaka.

Labudovi

U priči o Velikom Putovanju Vilenjaka se pripoveda kako su labudovi Ulmoa najzad doveli Telere u Eldamar, posle dugog izgnanstva na Tol Ereseji, Samotnom Ostrvu.
Ose Majar je došao kod Telerija i naučio ih kako da sagrade veliku flotu koja bi mogla da ponese ceo njihov Rod. Kad su brodovi napravljeni, Labudovi Ulmoa, Gospodara Voda, pojavili su se sa Zapada. Ta blistava stvorenja su bila bela kao morska pena i kružila su u velikim isprekidanim krugovima oko brodova Vilenjaka. Perjani sjaj i divota ovih ptica bili su skoro jednaki velicini i snazi Manveovih Orlova. Uz pomoć dugačkih konopaca Labudovi su odvukli veliku flotu Vilin-brodova u Eldamar. Potom su, ogromni i velelepni, kao da nisu bili svesni svog zadatka i kao da čuju neki divlji zov, otišli. Ali pre no što su ti ravnodušni kljunovi ispustili teglecu užad, taj beli juriš i zamah krila začeli su u srcima Vilenjaka znanja o tome kako se vetrovi igraju po morima i kako da upravljaju svojim belim brodovima koji po njima plove. Priča se da, kad ti Vilenjaci slušaju more na Obali, oni još čuju kako lupaju ta velika krila.
Od tada su Teleri nazivani Morski Vilenjaci zbog znanja koje su dobili od velikih Labudova. Na onom mestu, na koje su ih labudovi Ulmoa doveli, Teleri su podigli grad po imenu Alkvalonde, "luka Labudova". Tu su pravili najlepše brodove na Ardi, čak još veštije oblikovane od onih prvih, a gradili su ih u obliku Ulmovih Labudova, s velikim, belim krilima i kljunovima od jantara i zlata.


Laikvendi

Od Tri Roda Vilenjaka koi su odabrali da izađu iz istočnih krajeva Srednje Zemlje i potraže Zemlju Večne Svetlosti na Zapadu bilo je mnogo onih koji su, iz Ijubavi prema Srednjoj Zemlji ili iz slraha od opasnosti koje ih očekuju na putovanju, napustili potragu i nikad nisu stigli u Neumiruđe Zemlje. Nandori, jedan deo Telerija, bili su jedan takav vilenjački narod.
Denetor, sin nandorskog kralja Lenvea, okupio je oko sebe mnoge Nandore u Dobu pre Uzdizanja Sunca i odveo ih iz divljine Erijadora u Belerijand, gde su ih dočekali Sivi Vilenjaci te zemlje i pružili im zaštitu i mnoge darove od čelika i zlata. Tu im je dodeljena zemlja koja se zvala Osirijand, "zemlja sedam reka", koja se nalazila najugu Belerijanda. Dok su bili tamo, Nandori su dobili drugo ime - Laikvendi - "Zeleni Vilenjaci" - zbog svoje odeće, koje je bila zelena da bi ih sakrila od neprijatelja, i zato što su voleli i poznavali sve što je zeleno i raste. Zaostajali su samo za Pastirima Drveća, Entima, kao zaštitnici Olvara šume, i Kelvara takode, jer Laikvendi nisu lovili bića šumskih predela.
Neko vreme oni su opet bili srećni Ijudi, jer se nijedno zlo stvorenje nije usuđivalo da uđe u Belerijand u tim danima. Laikvendi su pevali po šumama kao slavuji i negovali šumu kao Veliki vrt. Njihovo pevanje bilo je tako divno i tako postojano da su Noldori, kad su stigli u tu zemlju, promenili njeno ime u Lindon, što na kvenijskom znaci "zemlja pesme". Ona je zauvek ostala Lindon, čak i pošto se sve, sem tog malog dela Belerijanda, srušilo pod more u vreme Velike Bitke i Rata Besnih.
Posle oslobadanja Melkora veliko zlo je ponovo stiglo u Srednju Zemlju, kako se pripoveda u "Kventa Silmarilionu". Pojavile su se Melkorove vojske Orka, Divova i Vukova i odigrala se Prva Bitka u ratovima Belerijanda. Mada su Sivi Vilenjaci i Laikvendi izašli kao pobednici nad zlom armijom na Amon Erebu i Osirijandu, gospodar Laikvendija Denetor je ubijen. Njegov narod je ispunila velika žalost i oni nisu hteli da uzmu novog kralja. Zakleli su se da više nikad neće da izadu u otvorenu bitku s neprijateljem, nego da će ostati u šumskom zaklonu, gde su mogli da svoje dušmane uhvate u zasedu džilitima i strelama.
Zauvek potom Laikvendi su se držali tog zaveta i postali su plemenski narod i njihovi neprijatelji su bili uznemiravani, ali nisu mogli da ih poraze, jer nisu podizali gradove koje je neprijatelj mogao da pronađe i razori. Ti Ijudi su bili kao vetar u drveću, koji se ponekad može čuti, ali ne i videti. I, s vremenom, posle propasti u Četvrtoj i Petoj Bici Belerijanda, mnogi od Noldora i Edaina su se sakrili od neprijatelja u kraljevstvu Laikvendija i dobili od njih mnoga znanja o šumi.


Lairelose

U izgubljenoj zemlji Numenor, u šumovitim zapadnim predelima Andustara, nalazio se jedan deo koje je ispunjavalo takvo mnoštvo mirisnog zimzelenog drveća da je nazvan Nisimaldar, ili zemlja "Miomirisnog Drveća". Među mnogo drveća koje je tamo raslo bio je mirisni zimzelen u cvatu po imenu Lairelosc, što znaci "letnji-snežnobeli", koga su u Numenor prvi doneli Morski Vilenjaci ostrvskog kraljevstva Tol Ereseje.


Landroval

Orao od Maglenih Planina, bio je brat Gvaihira Gospodara Vetra, vladara Orlova Maglenih Planina. Landroval i njegov brat su bili najveći Orlovi Trećeg Doba i često su dolazili u pomoć Slobodnim Narodima protiv zlih slugu Saurona. Landrovalje leteo s Gvaihirom na mnogim od njegovih pustolovina, i najznacajnijim - u Bici Pet Vojski i borbi pred Crnom Kapijom Mordora. Posle uništenja Jedinog Prstena Landroval i Gvaihirsu spasli Froda Baginsa i Semvajza Gemdžija od reka vatrene lave na padinama Planine Usuda.


Laurinkve

U Hjarostaru, jugozapadnim predelima Numenora, nekad je cvetalo drvo sa zlatnim cvetovima, zvano Laurinkve. Njegovi cvetovi su visili u dugačkim grozdovima i bili su veoma omiljeni zbog svoje lepote, a njegovo drvo su veoma cenili mocni numenorejski gospodari mora jer je obezbedivalo odličnu drvenu građu za njihove brodove.


Legolas

Vilenjacki princ Šumskog Kraljevstva. Legolas (čije ime znaci "zeleni list") bio je sin Tranduila, sindarskog vilenjačkog kralja Šumskog Kraljevstva Severne Mrke Šume. 3019. Treceg Doba Sunca Legolas je postao član Družine Prstena. Njegov oštar vilenjacki pogled, njegove veštine i poznavanje šume i njegov smrtonosni luk su se pokazali kao veoma vredni za Družinu u njihovim mnogobrojnim pustolovinama. Posle smrti Boromira i raspuštanja Družine, Legolas je s Gimlijem Patuljkom i Aragornom nastavio dalje i borio se u Bici od Rogburga. Ova trojica su nastavili da jašu kroz Prolaze Mrtvih i oteli korsarske gusarske brodove kod Pelargira, zatim su dalje plovili i stigli u Bitku od Pelenorskih Polja. Dok su se još osecale posledice rata, Legolas je zasnovao koloniju Šumskih Vilenjaka u Itilijenu. Posle smrti Aragorna godine 120. Četvrtog Doba Sunca Legolas je, zajedno sa svojim prijateljem, Patuljkom Gimlijem, otplovio u Neumiruće Zemlje.


Lindar

Kao što se priča u "Ainulindale", sve što je došlo na Svet izašlo je iz velikih tema Muzike Ainura. Vilenjaci su bili najlepši od svih bića i njihovo pevanje bilo je skoro ravno lepoti Velike Muzike. Medu Vilenjacima najdivniji pevaci su bili Teleri, koji su neumorno slušali zvuke vode kako udara o obale reka i mora, i njihovi glasovi su postali tečni, prodorni i snažni. Zbog svog pevačkog umeća ponekad su bili poznati pod imenom Lindar, što znaci "pevači".

Lindon


Posle Rata Besnih i uništenja Angbanda, ceo Belerijand, izuzev jednog malog dela, potonuo je u Zapadno More. Bio je to deo Osirijanda odmah na zapadu od Plavih Planina koji se zvao Lindon. Njegovo ime je značilo "zemlja pesme" zato što su Laikvendi, čuveni po svom pevanju, od najranijih vremena u ovim šumovitim predelima načinili svoj dom. Do Drugog Doba Lindon je bio usko obalsko kraljevstvo, zapadno od onog malog dela Plavih Planina koje su se nalazile u zapadnom Erijadoru. I Lindon i Plave Planine su bile podeljene na dva dela velikim rascepom Zaliva Lune. Severni deo bioje Forlindon, a južni deo Harlinon, i imao je pristanište Harlond. Najvažniji grad i pristanište, međutim, bio je Mitlond, ili "Sive Luke", koji se nalazio u celu Zaliva Lune. Kao jedini preostali deo Belerijanda bio je posebno važan za Vilenjake. Od početka Drugog Doba Gil-galad, poslednji Uzvišeni Kralj Noldora Srednje Zemlje, došaoje da vlada u Lindonu, a Kirdan, Gospodar Brodova od Falatrima, postao je gospodar Sivih Luka. Posle propasti Vilin Kovača 169. Drugog Doba i izbijanja rata Saurona i Vilenjaka, Numenorejci su poslali flotu u Lindon i pomogli Gil-galadu da istera Saurona iz Erijadora. Na kraju Drugog Doba, medutim, Gil- galad je morao ponovo da izjaše iz Lindona, s vojskom poslednje Alijanse Vilenjaka i Ljudi, protiv Saurona u Mordoru. Premda su snage Mordora razbijene, Gil-galad je ubijen. Lindon nije više imao Uzvišenog Kralja i kraljevstvom je otada vladao Gospodar Kirdan iz Sivih Luka. Tokom Trećeg Doba Vilenjaci Lindona su bili umnogome oslabljen narod, i u sve većem broju su se ukrcavali na svoje čarobne bele brodove i plovili na zapad u Eldamar, u Neumiruće Zemlje. Medutim, s vremena na vreme Kirdan bi, koliko god je mogao, slao pomoć Dunedainima, a u Bici od Fornosta baš Vilenjaci Lindona su preokrenuli ratnu sreću i najzad skršili moć Vešca-kralja od Angmara.
Opstavši u Ratu za Prsten, Lindon, zajedno sasvim kraijevstvima Eldara u Srednjoj Zemlji, smanjio se tokom Četvrtog doba, jer su jedan po jedan Visokorodni Vilenjaci odlazili iz Sivih Luka. Konačno, i sam Kirdan je okupio preostale Ijude na svom poslednjem brodu i zaplovio na zapad preko mora u Neumiruće Zemlje.


Listopram

Ent Šume Fangorn, Listopramje bilo vestronsko ime za jednog od tri najstarija Enta u Srednjoj Zemlji koja su i dalje bila živa u vreme Rata za Prsten. Listopramovo vilenjačko ime bilo je Finglas. Krajem Trećeg Doba on se veoma malo kretao jer je postao dremljiv i "stablast".


Lisuin

Mnoge od najlepših cvetova Srednje Zemlje su donosili kao darove smrtnicima sa obala Neumirućih Zemalja Visokorodni Vilenjaci Eldamara.Takav je bio slučaj i sa cvetom Lisuin slatkog mirisa.jer istorije Numenora pričaju kako su Vilenjaci Tol Ereseje doneli cvet Lisuin i zlatni zvezdocvet Elanor u smrtne zemlje. Ta su dva cveta - jedan zbog svoga mirisa, drugi zbog svoje boje - pleteni u vence i nošeni kao krune na svadbenim svetkovinama.


Lomelindi

Uhu Vilenjaka najljupkiji i najmiliji od ptica pevačica Arde su Lomelindi, "sutonski pevaci", koje Vilenjaci takode nazivaju Tinuvjel, a Ljudi zovu Slavuj. Ime ovih divnih bića je utkano u mnoge priče i glasovi najbajnijih žena, po lepoti čuvenih među Vilenjacima, Melijane, Lutijene i Aruene, porede se s pesmom Lomelinda.


Lorelin

U Valinoru, zemlji bogova, nalazi se vrt Lorijena, Valara koji je Gospodar Snova, i u tom je prostranom vrtu jezero po imenu Lorelin. Okruženo ovim divnim baštama, i s maglovitim, šumovitim ostrvom Este Isceliteljke usred svojih svetlucavih voda, Lorelin se smatra najlepšim jezerom na Ardi.


Lorijen

Tokom Drugog i Trećeg Doba Sunca Vilinkraljevstvo u Zlatnoj Šumi na istoku od Maglenih Planina su često nazivali Lorijen, ali njegovo pravo ime je Lotlorijen, i njegova istorijaje ispricana pod tim imenom. Pravi Lorijen bilo je divno, starije mesto u Neumirucim Zemljama. Lorijen, što znaci "Zemlja snova", bio je prostrani vrt izuzetne lepote u južnom Valinoru gde su Valari, Majari i Eldari dolazili da bi obnovili svoje fizičke i duhovne moći. Bio je to vrt Valara Irmoa, koji je i sam najcešce zvan Lorijen, Gospodar Snova; bilo je to pitomo mesto puno spokoja, prepuno srebrnog drveća i mnoštva cveća. Vode njegovih kristalnih izvora su kao čarolijom osvežavale sve Valare i Eldare koji su ga posećivali. Usred ovog najdivnijeg od svih vrtova bile su svctlucave vode jezera Lorelin i usred tog jezera bilo je ostrvo s visokim drvećem i blagim izmaglicama koje je dom njegove supruge Este, Isceliteljke, Valiere koja daruje spokoj onima koji pate. Lorijenov brat je Mandos, Gospodar Sudbine, a njegova sestra je Niena, Naricaljka.


Losoti

Na ledenom rtu Forohel na severu od Zapadnih Zemalja živeli su Ijudi zvani Losoti u Trećem Dobu Sunca. Oni su bili povučen, miroljubiv narod, koji se držao podalje od svih ratobornih Ljudi Srednje Zemlje. Na zajedničkom jeziku Ljudi zvali su se Snežni Ljudi od Ferohela, a govorilo se da su potomci Forodvaita severne Pustare.
Losoti su bili siromašan narod s malo svetovnih znanja, ali su bili upućeni u osobenosti svojih hladnih predela i život u njima. Svoje domove su gradili od snega i, u sankama i na košlauim klizaljkama, prelazili su ledene predele i lovili životinje debelog krzna od koga su pravili odeću. Tvrdi se da su Losoti mogli da predvide, po mirisu vetra, kakvo će biti vreme.


Lotlorijen

Najlepše Vilinkraljevstvo koje je ostalo na Srednjoj Zemlji u Trećem Dobu Sunca naiazilo se u Zlatnoj Šumi, odmah na istoku od Maglenih Planina, iza kapija Morije. Ono se zvalo Lotlorijen, "zemlja drveća u cvatu", a takode se zvalo i Lorijen, "zemlja snova", i Laurelindorinan, "zemlja doline pevajuceg zlata". U ovom šumskom kraljevstvu raslo je Malorn drveće zlatnih listova i srebrne kore. Bilo je to najviše i najlepše drveće Srednje Zemlje i na njegovim visokim granama Vilenjaci Lotlorijena, koji su se zvali Galadrimi, ili "Ijudi drveća", načinili su svoje domove na platformama zvanim telaini ili fletovi. Galadrimi su uglavnom bili skoro nevidljivi, jer su se kretali uokolo među visokim granama i nosili sivovilenjacke ogrtace koji su posedovali magicna kameleonska svojstva. Ovde su vladali noldorska Kraljica Galadrijela i sindarski Kralj Keleborn; i deo sjaja eldarskih kraljevstava iz drevnih vremena mogao se nazreti u ovom carstvu. Lotlorijen je imao jednu veliku grad-palatu po imenu Karas Galadon, "grad drveća". Bilaje to kraljevska palata sagrađena na vrhu jednog visokog brda gde se nalazilo najviše drveće u šumi. Ovo je brdo bilo opasano zidom i kapijama, a zatim okruženo drugim velikim drvećem. Građen po uzoru na sivo-vilenjačko Kraljevstvo Dorijat u izgubljenom Belerijandu, Lotlorijen je na sličan način štićen moćnom čarolijom. Galadrijela je bila po položaju najviši Eldar koji je ostao u Srednjoj Zemlji i uz moć Narje, njenog Prstena Dijamanta i Vode je oko Lorijena bacila čini koje su ga štitile, tako da neprijatelji nisu mogli da u njega uđu i učine ga vidljivim Sauronovom Oku. Tokom gotovo svih godina Trećeg Doba Lotlorijen je ostao po strani od borbi drugih naroda Srednje Zemlje, ali za vreme poslednjih godina ovog doba Družina Prstena je ušla u to kraljevstvo. Bežeci od slugu Sauronovih, oni su tu pronašli mir i utočište, a od Kraljice Galadrijele su dobili čarobne darove koji su im obnovili snagu i volju.
U Ratu za Prsten Lotlorijen su mnogo puta napadale Sauronove sluge iz Dol Guldura u Mrkoj Šumi. Te snage su oterane i, posle pada Mordora, Vilenjaci Lotlorijena su uništili Dol Guldur i preimenovali Mrku Šumu u Šumu Zelenog Lišca. Kada je, početkom Četvrtog Doba, Galadrijela otišla iz Srednje Zemlje u Neumiruće Zemlje i Keleborn poveo veći deo Galadrima u Šumu Zelenog Lišca i osnovao Istočni Lorijen, Zlatna Šuma Lotlorijen je polako napuštena i čarobno svetlo tog mesta je izbledelo.

Lutijena

Vilinska princeza Dorijata, bila je kći Sindarskog sivovilenjačkog Kralja Tingola i Melijane Maje. Rođena je u Drugom Dobu Zvezdane Svetlosti i smatrana je za najlepšu devu koja se ikad rodila u bilo kojoj rasi. Godine 465. Prvog Doba Sunca srela je smrtnog edainskog junaka Berena i oni su se zaljubili jedno u drugo. Kralj Tingol to nije odobravao i postavio je Berenu nemogući zadatak: potragu za Simarilom. Uprkos mnogih opasnosti, Lutijena se takođe uputila u potragu. S Huanom, Lovačkim Psom Valara, ona je nadvladala Saurona na Ostrvu Vukodlaka i oslobodila Berena iz tamnice. Zatim je pošla dalje s Berenom u Angband gde je bacila čini koje su omogucile Berenu da isece Silmarile iz Morgotove gvozdene krune. Mada je potraga na kraju uspešno završena, ona je Berena koštala života. Lutijena je bila tako žalosna da je svenula i umrla. Medutim, kada je stala pred Mandosa, Gospodara Mrtvih, zapevala je pesmu takve tuge da je on, sažalivši se, podario paru drugi smrtni život. Konačno sjedinjena s Berenom, Lutijena je uskoro rodila Diora, njihovog sina jedinca. Dvoje zaljubljenih su živeli mirno još četrdeset godina u Osirijandu pre no što im je dodeljena druga i konačna smrt.

Ljudi

Kao što su se Vilenjaci rodili s Paljenjem Zvezda, tako su se Ljudi pojavili s Uzdizanjem Sunca. U zemlji koju Vilenjaci zovu Hildorijen, "Zemlja onih koji slede", koja se nalazila na dalekom istoku Srednje Zemlje, Ljudi su po prvi put otvorili oči gledajući novo svetlo. Za razliku od Vilenjaka, Ljudi su bili smrtni i, čak i po merilima Patuljaka, kratkovečni. Po telesnoj snazi i prefinjenosti uma Ljudi su se teško mogli porediti s Vilin-narodom. Oni su bili slaba rasa koja je brzo i lako podlegala zarazama i surovim vremenskim uslovima u svetu. Iz tih razloga Vilenjaci su ih zvali Engvar, "bolešljivi". Ali Ljudi su bili tvrdoglavi kao rasa i množili su se brže no i jedan drugi narod, izuzev Orka, i mada ih je veliki broj stradao, oni su se ponovo množili pa najzad ojačali u istočnim zemljama, i zato su ih neki zvali Otimaci.Morgot se uputio u ove zemlje i u Ljudima je uglavnom, nalazio narod koji je lako mogao da potčini svojoj volji.
Neki su pobegli od ovog zla i raštrkali se na Zapad i Sever. Konačno su stigli do Belerijanda i do KraIjevstva noldorskih Vilenjaka. Noldori su prihvatili vazalstvo ovih Ljudi i zvali ih Drugorodeni, ali kasnije, pošto je veći deo stanovnika Belerijanda govorio sivovilenjackim jezikom, oni su češce nazivani Edaini, "drugi".
Edaini su bili podeljeni u tri mnoštva: prvu Kuća Beorovu, drugu Kuću Haladinovu i Trecu Kuća Hadorovu. Slavna su dela Tri kuće Vilin-prijatelja. Od priča o Ljudima u Prvom Dobu je i "Narn i Hin Hurin", koja govori o Hurinu ubici Divova; o Turinu koji je ubio Glaurunga, Oca Zmajeva; o Berenu, koji je isekao Silmaril iz Morgotove Gvozdene Krune; i o Earendilu Moreplovcu koji je plovio "Vingilotom" i nosio Jutarnju Zvezdu po nebesima.
U Prvom Dobu još je onih od rase Ljudi došlo sa Istoka. Oni su bili drugaciji narod koga su Vilenjaci zvali Garavi Ljudi ili Istočnjaci. U ratnim vremenima većina ovih Ijudi se pokazala kao neverna i, mada su glumili prijateljstvo s Vilenjacima, izdavali su ih Morgotu, Mračnom Neprijatelju.
Kada je prvo Doba Sunca okončano i Morgot bačen u Prazninu, zemlja Belerijand je potonula pod Zapadno More. Svi neprijatelji koji su naseljavali Belerijand su pobijeni, kao i većina Vilenjaka i Edaina. Čak su se i Edaini koji su preživeli to doba podelili. Neki su pobegli od potonuća Belerijanda i otišli na Istok. Oni su živeli u Dolovima Anduina s drugima od njihovog roda koji nikad nisu ni ušli u Belerijand i bili su poznati kao Severnjaci od Rovaniona. Drugi od Edaina su otišli na Jug s Vilenjacima. Tim Ijudimaje dodeljena zemlja koja je ležala u Zapadnom Moru. Oni su nazvani Dunedaini, Ljudi Zapadne Zemlje, što je na vilenjačkom jeziku bilo Numenor. U Drugom Dobu Dunedaini su češce nazivani Numenorejci i postali su moćna sila na moru. Zatim je i životni vek Numenorejaca produžen i njihova mudrost i snaga su se takode povećali. Njihova istorija u Drugom Dobu bila je slavna ali su, pošto ih je zaveo i iskvario Sauron, krenuli u rat protiv Valara i bili uništeni. Numenor je bacen u veliki ambis, Zapadno More ga je prekrilo i njega više nije bilo.
Većina Numenorejaca je stradala, ali bilo je onih koji su spaseni od propasti, uključujući i neke koji su bili poznati kao Crni Numehorejci. Ti Ijudi su živeli u zemlji Umbar na jugu Srednje Zemlje.
Medutim, najplemenitiji od Numenorejaca su se vratili u Srednju Zemlju u devet brodova; njihov gospodar bio je Elendil Visoki i s njim su bila dvojica njegovih sinova, Izildur i Anarion. Ti Elendili, "verni", koji su bili od istinske loze Dunedaina, stvorili su dva moćna kraljevstva u Srednjoj Zemlji: Severno Kraljevstvo Arnor i Južno Kraljevstvo Gondor.
Medutim, moć Saurona je ponovo rasla, i zato su oni obrazovali Poslednju Alijansu Vilenjaka i Ljudi, koja je združila sve vojske Dunedaina i Vilenjaka. Ljude je predvodio Elendil, a Vilenjake Gil-galad, poslednji Uzvišeni Kralj. Mnogo Ljudi zvanih Haradrimi, iz južnih zemalja, borilo se protiv njih, kao i drugi iz Runa, koji su bili Istočnjaci, i neki koji su došli iz Kraljevstva Umbar -Crni Numenorejci.
Alijansa je porazila Sauronove legije. Medutim, Gil-galad, Elendil i Anarion su poginuli u tom ratu i od vladara Dunedaina ostao je samo Izildur. On je isekao Prsten iz Sauronove šake i poslao njegov duh da luta bez lika i obličja po pustim mestima Srednje Zemlje. Tako je otpočelo Treće Doba. Pošto je oteo Jedini Prsten iz Sauronove šake, Izildur ga nije uništio, i u prvim godinama ovog Doba njega je zadesila nesreća. Orci su ga pokosili crnim strelama na Gladenskim Poljima i Prsten je dugo bio izgubljen.
Od Dunedaina koji su preživeli bili su tu i sinovi Izildurovi, koji su vladali Severnim Kraljevstvom Arnor, i sinovi Anariona, koji su vladali Južnim Kraljevstvom u Gondoru.Bilo je takođe drugih rasa Ljudi koji su se bili uzdigli na istoku i jugu, i mnogi su se sad pojavili. Balkoti, Kolovosci i drugi Istočnjaci su došli iz Runa da se suprotstave Dunedainima Gondora, dok su sa juga Haradrimi i Varjazi napredovali s Crnim Numenorejcima. Medutim, Gondorani su bili snažni i porazili su sve neprijatelje.
Ali, na severu je jačala jedna druga sila u zemlji Angmar. U toj je zemlji vladao Veštac-kralj, i on je okupio vojsku Orka i zlih stvorova, kao i Brđana iz Etenmursa i Istočnjaka, da bi poveo rat protiv Severnog Kraljevstva Arnor koje su opustošili. Mada su Dunedaini Gondora naposletku uništili Angmar, sa severnim kraljevstvom Arnor bilo je svršeno, i samo je mali broj od tog naroda tumarao pustim predelima i njih su zvali Šumari Severa.
Na jugu i sa istoka bio je stalni priliv varvarskih Ljudi, koje je odavno zavela Sauronova zla moc. Dunlendinzi su napredovali, spremni za rat, kao i Haradrimi i Istočnjaci. Ali u to vreme je Gondor stekao saveznika, jer su im u pomoć došli konjanici poznati kao Rohirimi. To su bili Severnjaci Rovaniona i bili su kao Šumski Ljudi i Beorninzi iz Mrke Šume, ili kao Jezerski Ljudi od Ezgarota i Bardinzi od Dola, zato što su se neprestano borili protiv zla koje je činio Sauron, Mračni Gospodar.
Na kraju Trećeg Doba vodio se Rat za Prsten i svi narodi Srednje Zemlje su se udružili ili sa Sauronom ili sa Dunedainima. Sauronova vojska je potučena. Jedini Prsten je pronaden i uništen, a Jedini Kralj je došao medu Dunedaine. Bio je to Poglavar Šumara Aragorn, sin Aratorna, koji je dobio ime Elesar, pravi Izildurov naslednik.
Elesar se pokazao kao snažan i mudar vladar. Jer iako je slomio mnoge neprijatelje u ratu, i nije se u borbi nikoga plašio, sklopio je mir s Istočnjacima i Haradrimima, i u Četvrtom Dobu Sunca, koje je određeno da bude Doba Dominacije Ljudi, vladao je mir u Zapadnim Zemljama, a takođe i mnogo godina posle tog vremena, zbog mudrosti Elesara i njegovih sinova.

Maglene Planine

Dug skoro hiljadu milja, planinski venac po imenu Maglene Planine protezao se od dalekog severa Srednje Zemlje na jug do Provalilje Rohana i razdvajao zemlje Erijadora od Rovaniona. Maglene Planine bile su dom Orka, Velikih Orlova i Patuljaka Kazad-duma. Neko vreme njihov najseverniji kraj je obrazovao odbrambeni bedem Vešca-kralja od Angmara i orčke tvrđave Gundabad, dok je u njihovom najjužmjem delu zli Čarobnjak Saruman branio svoje utvrdenje Izengard. Medu Vilenjacima zvani Hitaiglir, "magleni vrhovi", glavni vrhovi Maglenih Planina su bili Metedras, Bundušatur, Zirak-zi-gal, Barazinbar i Gundabad, dok su Visoki Prevoj, Crvenrog i tuneli Kazad-duma bila tri glavna prolaza kroz njih.


Majari

Kada je Svet stvoren po prvi put, Ainuri, "sveti", izašli su iz Bezvremenih Holova i ušli u ovu novu zemlju. Ainuri su bili bez lika i obličja u Bezvremenim Holovima, ali su u okviru Krugova Sveta uzimali mnoge i raznovrsne oblike. Ti Ijudi su bili Sile Arde i najmoćniji medu njima su bili Valari, kojih je bilo petnaest na broju. Manji Ainuri bili su mnoštvo zvano Majari i oni su bili sluge Valara. Mada je Majara bilo mnogo u Neumirućim Zemljama, samo nekolicina njih se pominje u istorijama Ljudi, jer je njihova pažnja bila retko usmerena na smrtne zemlje i pitanja smrtnika, već na Valare u Neumirućim Zemljama.
Najmoćniji od Majara je Eonve, Glasmk Manvea, Gospodara Vetra. Eonveova snaga u borbi se može porediti čak i sa snagom Valara, i jek njegovih truba predstavlja strah i tre-pet za sve njegove neprijatelje, jer kad taj zvuk jenjava, nailazi Vojska Valara. On je bio taj koji je Edaine podučio velikoj mudrosti i znanju. Ilmare, koja baca svoja svetlosna koplja s noćnog neba je glavna od majarskih deva. Ona je takode i pomocnica Varde, Kraljice Zvezda, koja vlada Nebesima.
Arienu, vatreni duh koji je nekad bio Maja od Vaninih zlatnih vrtova Valinora, Ljudi najviše poštuju. Ona upravlja Sunčevim putovanjem jer, kako se pripoveda u "Narsilionu", Sunce je bio poslednji plod Laurelina, Zlatnog Drveta Valara, ono je postavljeno u jednu veliku barku koju je oblikovao Aule, koju je onda posvetio Manve pre no što ju je Ariena odnela na nebo.
Kako Ariena ide po danu, tako po noci putuje Tilion, Lovac srebrnog luka. Tilion je nekada bio Majar Oromea, ali sada nosi barku Meseca, koji je bio poslednji cvet Telperiona, Srebrnog Drveta Valinora.
Majari Ose i Uinena, sluge Ulmoa, valarskog Gospodara Okeana, poznati su svima koji plove morima. Ose je gospodar talasa Belegaira, Zapadnog Mora, i mada kažu da Ose istinski voli Morske Vilenjake i da je on prvi doneo veštinu brodogradnje Svetu, njega se plaše svi moreplovci. Jer i u radosti i u besu on predstavlja strahovitu silu. Medutim, svi moreplovci gaje veliku Ijubav prema Uineni, Gospi od Mirnih Mora. Ona je žena Oseova, i samo ona može da obuzda njegovu besnu narav i njegov divlji duh. Opkoljeni moreplovci joj se mole da položi svoju dugu kosu na more i umiri buru. Kao što je Ose voleo Morske Vilenjake, tako je Uinena volela Numenorejce, do Pada Numenora i Promene Sveta ona je uvek putovala ispred brodova ovog naroda s mora.
Od svih pripovedanja o Majarima, možda je najčudnija ona o Melijani, koja je služila i Vanu i Estu u Valinoru, ali koja je u Dobima Zvezdane Svetlosti došla u Srednju Zemlju. Tu je u šumama Belerijanda srela gospodara Eldara Elvea Singola i udala se za njega. To je jedino sjedinjenje Vilenjaka i Majara koje je ikad bilo, i tokom četiri duga doba zvezda i jedno doba Sunca Melijana bila je kraljica Sivih Vilenjaka i žena Elvea, koga su zvali Tingol i Kralj Sivi ogrtač. U to vreme njihov posed bilo je najlepše kraljevstvo Srednje Zemlje zbog svetlosti i lepote Melijanine. Ali, na nesrecu, Tingol je ubijen pred kraj Prvog Doba Sunca. Melijana se obavila tugom i svetlost kraljevstva je izbledela. Kraljica se digla i ponovo vratila u Valinor, napustivši zauvek Smrtne Zemlje.
Mnogi drugi dobri i snažni duhovi došli su da se nasele u Srednjoj Zemlji. To su možda bili Majari, kao Melijana, ali se to iz hronika ne može saznati. Glavni od njih u pričama o Srednjoj Zemlji je onaj koga su Sivi Vilenjaci nazivali Jar-vain Ben-adar, što znači i "star" i "bez oca". Patuljci su ga nazivali Forn, Ljudi Orald, a Hobiti su ga zvali TomBombadil. Bio je to veoma neobičan i veseo duh, nizak, stamen Čovek, s plavim očima, crvenim licem i smeđom bradom. Nosio je plavi kaput, visoki pohabani šešir s plavim perom i velike žute čizme. Pošto je uvek pevao ili govorio u stihovima, izgledao je kao neki budalasti i nastrani stvor, ali on je bio apsolutni gospodar Stare Šume Erijadora u kojoj je živeo, i nikakvo zlo u okvirima Sveta nije bilo dovoljno snažno da ga dosegne u njegovom carstvu.
Drugi duhovi, koji su možda bili sluge Valra Ulmoa, takode su živeli u Staroj Šumi. Jedan od njih bila je Žena Reka od Vitlovindla, a drugi duh je bila e njena ćerka, Zlatozrna, Bombadilova žena. Zlatozrna je bila zlatokosa i lepa kao neka vilinska kraljica. Imala je srebrno i zlatno ruho, a cipele nalik na riblju krljušt. U njenoj kosi i za pojasom bilo je mnogo cveća, a pesma joj je bila kao poj ptica.
Na kraju prvog milenijuma Trećeg Doba Sunca priča se da su petorica Majara došla u Srednju ZemIju. Oni nisu došli u veličanstvenim oblicjima, nego u liku staraca. Svaki je imao belu bradu i bio obučen u putnički ogrtač s kapuljačom, šiljati šešir i nosio je po jedan dugacki štap. To su bili Istari koje su Ljudi zvali Čarobnjaci i mnogo od njihove price je ispripovedano u "Crvenoj Knjizi Zapadne Međe". Ali samo trojica od petorice se navode u istorijama. Radagast Smedi bio je gospodar ptica i šumskih životinja i živeo je blizu Mrke Šume u Rozgobelu. Saruman Beli bio je pri nastanku Reda Istarija smatran za najvećeg, i izvesno vreme bio je zaista vešt i mudar, ali se priklonio zlu i gurnuo u propast mnoge, a sam bio potpuno uništen u svojim naporima da za sebe ostvari veliku moć. Gandalf Sivi bio je najčuveniji od Istarija. U početku se zvao Olorin i služio je i Lorijena Gospodara Snova i Nienu Naricaljku, bio je priznat kao najmudriji od majarske rase. Poslednja dvojica od Istarija bili su Alatar i Palando, zvani Plavi Čarobnjaci, i služili su Oromea, Jahaca. 0 njihovoj sudbini i delima u Srednjoj Zemlji malo se govori.
Ali, nisu svi Majari bili dobri i lepi duhovi. Mnoge je zaveo i iskvario buntovni Valar, Melkor Neprijatelj. Medu njima su prednjačili Balrozi, koji su nekad bili sjajni vatreni duhovi, svetli kao Ariena koja vodi Sunce, ali su mržnjom i besom izopačeni u demonska obličja. Ogrnuti nečistom tminom, Balrozi su imali vatrene grive i rukovali su ognjenim bičevima i mačevima. Gotmog je bio njihov gospodar, a priča o delima vojski Balroga je dugačka i krvava.
Duh kojije uzeo obličje ogromne i zastrašujuce ženke Pauka zvao se Ungolijant. Ona je proždirala svetlost, bljuvala tminu i plela crnu mrežu nesvetlosti kroz koju ničiji pogled nije mogao da prodre. Niko nije mogao da ukroti ovaj duh koji je nekad možda bio Melkorov Majar. Ungolijantje odavno počela da služi samo sebe i, mada je s Melkorom uništila Drveće Valara, konačno se okrenula protiv Melkora. Na kraju, saterana u velike pustinje Severa, priča se da je, nemajući nikog drugog na koga bi se okomila, prožderala samu sebe.
Vampiri i Vukodlaci Angbanda su možda takode bili Majari u svom nastanku, kao i Balrozi. Kažu da su oni bili zlokobni dusi koji su uzimali na sebe užasna obličja, ali nijedna priča ne govori o njihovom postanku. Od svih Vampira jedino se po imenu pominje Turingvetil, "Gospodarica senke", a od ogromnog mnoštva Vukodlaka Draugluin se navodi i kao njihov gospodar i kao praotac.
Jedan Majar je po čuvenju iznad svih ostalih zbog svoje velike zlobe, kako pričaju istorije Srednje Zemlje. To je Sauron, cije ime znaci "prezreni". Sauron, Mračni Gospodar, koji je nekad bio Majar Aulea Kovača, bio je glavni sluga i konačno naslednik Melkora.
U Dobima Tmine, dokje Melkor vladao u Utumnu, i u Dobima Zvezda, dok su Melkora Valari držali u lancima, Sauron je vladao zlim kraljevstvom Angband. Po povratku svog gospodara, i tokom svih ratova Belerijanda, sve dok Melkor nije bacen u Prazninu, Sauron je bio njegov glavni general. Zvali su ga takode i Gortaur Surovi, a poživeo je najduže od svih Majara koji su služili Melkora. Mnogo je ratova, pokolja i pustošenja, tokom Doba Svetiljki, Drveća, Zvezda i Sunca, Sauron preživeo. Posle užasa Prvog Doba Sunca, kažu, Sauron se ponovo pojavio u Drugom Dobuu lepom i svetlom obličju i uzeo ime Anatar, "davalac poklona". Konačno, kad je sebe učinio Gospodarem Prstenova, njegov zli duh se razotkrio i rat, kao crna senka, ponovo je natkrilio Srednju Zemlju.
U Padu Numenora Sauronovo telo je uništeno. Ali njegov duh je pobegao u Mordor, i uz moc Jedinog Prstena on je sebi ponovo stvorio lik, mada više nije mogao da izgleda divno. Odonda je preuzeo oblicje Mracnog Gospodara i postao strahoviti ratnik s crnim oklopom na crnoj koži koja je plamtela i imao je strašne, pomamne oči. Međutim, čak i taj lik je uništen na kraju Drugog Doba kad je Mordor pao i Jedini Prsten otet iz njegove ruke. Ali, moć Sauronovog duha bila je tako velika da je u Trecem Dobu on ponovo poprimio obličje. Njegov duh je postao vidljiv ispoljavajući se kao volšebna moć jednog velikog Oka bez kapaka. Kao oči svih velikih grabežljivih mačaka šume, planine i ravnice pretvorene u jedno, i stvoreno kao samo zlo, bilo je to Oko, opasano smrtonosnim plamenom i okruženo tamom. Međutim, čak i to obličje je zavisilo od moći koja se nalazila u Jedinom Prstenu i, u ratu kojim je okončano Treće Doba, Prsten je uništen. Još jednom, ali ovog puta konačno, Sauronov duh je zbrisan i pretvoren u seni, i ovaj Majar nikad više nije vaskrsao.

Mali Narod

Hobiti su bili poznati kao najmanji od naroda Srednje Zemlje u Trecem Dobu Sunca. U visinu su merili izmedu dve i četiri stope i, premda hitri i okretni, bili su daleko manje snažni nego Patuljci. I Ljudi i Vilenjaci su ih često zvali Mali Narod.


Malorn

Na obalama Srebrotoka, koji je tekao istočno od Maglenih Planina, bila je jedna šumovita zemlja gde je raslo najviše i najlepše drveće Srednje Zemlje. Bilo je to drveće Malorna, koje je imalo koru od srebra i cvetove od zlata, a od jeseni do proleća i lišce mu je bilo u zlatnim nijansama. U Trećem Dobu Sunca ova zemlja se zvala Zlatna Šuma Lotlorijen, "zemlja usnulih cvetova". Ova šumovita zemlja drveća Malorna je vilinskim moćima pretvorena u sigurno utočište od zlih stvorova, i drveće je tu bujalo i raslo kao ni na jednom drugom mestu u Ardi, izuzev u Neumirucim Zemljama. Tu su živeli Galadrimi, Vilenjaci kraljevstva Kralja Keleborna i Kraljice Galadrijele. I, u zaklonu od grana drveća Malorna, gde se stablo racvalo blizu krošnje, Galadrimi su sagradili svoja prebivališta, koja su se zvala telaini ili fleti. Njihov kralj i kraljica su živeli u jednoj velikoj palati na najvišem Malornu. Galadrimi su bili kao duhovi šuma i u ovom kraljevstvu nije bilo sečenja ni paljenja drveta. To je zaista bilo kraIjevstvo drveća, a zlatni sjaj vilinske moći je tu blistao kao nigde drugde u tom Dobu.


Malos

U poljima Lebenina, uz deltu Reke Anduin, raslo je cveće koje su Sivi Vilenjaci nazvali Malos, "zlatosneg". Njegovi cvetovi su bili bajni i nikad nisu venuli, i u vilinskim pesmama oni su poredeni sa zlatnim zvonima koja su pozivala Vilenjake na Zapadno More.


Mandos

Na napuštenoj zapadnoj obali Neumirucih Zemalja, okrenuti Okružujućem Moru i Zidovima Noći, nalaze se Dvori Mandosa gde se, po predanju Eldara, duhovi poginulih prizivaju da se nastane u Dvoranama Čekanja, sve dok ih Iluvatar ne dozove u času Kraja Sveta. To je Kuća Mrtvih, prostrane palate Valara Namoa koji se zove i Mandos, Gospodar Usuda, koji zna sudbinu svega. On je strogi Sudija Mrtvih, koji je samo jednom osetio samilost - kad mu je Lutijena pevala. Njegova žena je Vaire, Tkalja. Njegov brat je Lorijen, Gospodar Snova, a sestra muje Niena, Naricaljka.


Manve

Valar, Kralj Arde, Manve Sulimo je Gospodar Vazduha, i sa svojom ženom Vardom, Kraljicom Nebesa, vlada celom Ardom iz svojih dvora Ilmarina na vrhu Tanikvetila, najviše planine na svetu. Na Manvea, što znaci "Bog", misli se i kad se kaže Gospodar Vetra, jer njegov element je čist vazduh, vetar, oblaci i oluje.
Orlovi i sve ptice su za njega svetinja. Njegove oči i odeća su plavi, a skiptar mu je načinjen od safira. Manve vidi ceo svet pod kapom nebeskom i on je dah svih naroda sveta. Srcu su mu najmiliji vanjarski Vilenjaci je rje njihovo najveće umeće poezija, koja je za njega najviše uživanje.


Meari

Svi Konji Arde su stvoreni po liku Nahara, belog pastuva Oromea, valarskog Konjanika. Pravi potomci Nahara, verovalo se, bili su Meari, "Princevi Konja" od Rohana, jer su oni bili čarobni i predivni. Beli i srebrnosivi, bili su brzi kao vetar, dugovečni i neumorni i ispunjeni velikom mudrošcu.
Priče Rohirima beleže kako su prvi Meari stigli do Ljudi Rovaniona. U dvadeset šestom veku Trećeg Doba Sunca gospodar Eoteod, koji je nazvan Leod, pokušao je da ukroti najlepšeg Konja kog je njegov narod ikad video, ali je Konj bio divalj i ponosan i zbacio je Leoda i on je poginuo. Tako je ovaj Konj prozvan Čovekova Propast. Medutim, kad je Lodov sin, Eorl, prišao ovom Konju, on se, da bi se iskupio, predao mladom velikašu. Eorl mu je dao novo ime, Felarof, Otac Konja, jer od njega su potekli Meari, koji nisu dopuštali nikome da ih pojaše, osim kraljevima i prinčevima Eorlove loze. Mada nisu mogli da govore, oni su razumeli jezik Ljudi, i nije im bilo potrebno sedlo niti uzda jer su slušali izgovorenu reć svojih gospodara, Rohirima od kraljevske kuće.
Meare su njihovi gospodari voleli i cenili i zastava Rohirima je oduvek bila hitri beli obris Felarofa kako galopira po zelenom polju.
U Ratu za Prsten Meari su obavljali veliku dužnost. Jedan po imenu Snežna Griva nosio je Teodona, kralja Rohirima, u bitkama od Rogburga i Pelenorskih Polja, gde su zadobili veliku slavu za Rohirime, mada su na kraju i Konj i jahač stradali do Vešca Kralja od Angmara. Jedan drugi Meara u ratu je ostvario još veće podvige. Bio je to Senko i, prekršivši pravilo da niko sem kraljeva i prinčeva ne može da jaše Meare, nosio je Belog Jahača, Istarija Mitrandira, koga su zvali i Gandalf. Senko je pokazao da ima odvažno srce i jake udove, jer je stajao nepokolebljivo s Belim Jahačem nasuprot užasu Nazgula i prestigao je u trku čak i gnusne Krilate Zveri. On je nosio Gandalfa u zemlje Gondora za vreme opsade Bele Kule. Posle Bitke od Pelenorskih Polja nosio je Čarobnjaka s vojskom Zapovednika Zapada do Crne Kapije Mordora i u konačni sukob sa Sauronovim zlim armijama.


Meduzeld

Medu najjačim saveznicima Dunedaina u Trećem Dobu bili su Kraljevi Marke koji su vladali zemljom Rohan iz palate zvane. Meduzeld, Zlatni Dvor. Meduzeld je bio veliki dvor za svetkovine, sa zlatnim krovom, koga je sagradio Brego, drugi kralj rohirimskih konjanika, godine 2569. On je stajao na najvišoj tacki Edorasa, brda-tvrđave i prestonog grada Rohana. U njemu je bio zlatan presto kralja, visoki pozlaćeni stubovi i isklesani zidovi na kojima su visile bogate tapiserije. U Zlatni Dvor Meduzeld i kod Kralja Teodona došla su ona četvorica iz Družine Prstena kao izaslanici Dunedaina da pozovu Rohirime na oružje u Ratu za Prsten.
Melijana Maja
Maja, Kraljica Dorijata, Melijana je u Valinoru bila majarski duh koji je negovao drveće u cvatu u Zemlji snova Lorijenu, i služila je kraljice Valara, Vanu Mladu i Estu Isceliteljku. Medutim, za vreme Doba Zvezdane Svetlosti ona je otišla u Belerijand u Srednjoj Zemlji i zaljubila se u Elvea Singola, Uzvišenog Kralja Telera. Melijana i Tingol (kako se Elve onda zvao) su zajedno osnovali kraljevstvo Dorijat i sagradili Menegrot. Bilo je to carstvo Sindara, ili Sivih Vilenjaka, zašticeno nevidIjivom preprekom moćne čarolije, zvanom Prsten Melijanin. Melijana i Tingol su imali jednu kćer, Lutijenu, izuzetne lepote. Tokom mnogih Doba Zvezdane Svetlosti i najvećeg dela Prvog Doba Sunca Melijanina čarolija štitila je Dorijat od zla i opasnosti. Konačno, medutim, sukob u Ratu Dragulja prodro je i u sindarsko kraljevstvo. Kada su Kralja Tingola izdali i ubili u Menegrotu godine 505. Prvog Doba, ona više nije mogla da podnese da živi u Srednjoj Zemlji. Kraljica Melijana je pobegla iz Belerijanda. Njene zaštitne čini su oslabile i nestale, a ona se vratila u Neumiruće Zemlje.

Melkor

Valar, Gospodar Tame, čak i kao duh Ainur, Melkor - što znači "onaj koji se uzdiže u moći" - bio je ispunjen gordošcu i uneo je nesklad u Veliku Muziku i Viziju. Na Ardi Melkor je za svoj posed uzeo Tminu i Hladnoću. Za vreme oblikovanja Arde osujetio je njeno stvaranje, tako da je ona ispala oštećena i nesavršena. I dok su se Valari bavili gradenjem svog kraljevstva Almarena, Melkor je zaveo i iskvario mnoge duhove Majare. Poveo ih je na sever Srednje Zemlje i podigao svoja suparnička kraljevstva Utumno i Angband. U Ardi je Melkor vodio pet ratova protiv Valara, opustošio Almaren i uništio i Velike Svetiljke i Drvece Valara. Na pocetku se Melkor pojavljivao u obličjima i lepim i gnusnim, ali posle uništenja Drveća Svetlosti zauvek je poprimio svoje zlo obličje kojeg su Vilenjaci zvali Morgot, "Mračni Neprijatelj Sveta".
Visok kao kula, Morgot je nosio gvozdenu krunu i crni oklop. Držao je malj zvani Grond, Čekic Podzemnog Sveta, i veliki crni štit. U očima mu je sijao plamen zlobe, lice mu je bilo iskrivljeno i išarano ožiljcima, a ruke su ga neprestano pekle od vatre Silmarila. Ali, u Ratu Besnih, sva Melkorova moć je uništena, a on je jedini od Valara isteran iz Krugova Sveta, i obitava zauvek u Praznini.
Melkor Gospodar Tame. Medu najvećima od Valara, Melkor se pobunio protiv ostalih. Vilenjaci su ga nazivali Morgot Mracni Nepi'ijatelj, jer je sve zlou Ardi imalo u njemu svoj začetak.


Menegrot

Za vreme Doba Zvezdane Svetlosti najveličanstvenije gradevine na Srednjoj Zemlji su se nalazile u Menegrotu, "Hiljadu Pećina", gradu-tvrdavi Sivih Vilenjaka Dorijata u Belerijandu. Menegrot je usečen u stenovitu liticu na južnoj obali Ezgalduina, pritoke Reke Sirion. U njega se moglo ući samo jednim jedinim kamenim mostom preko reke. Bila je to tajna tvrđava-palata sindarskog kralja Elu Tingola i kraljice Melijane Maje. Sagradili su ga za Tingola Patuljci Belegosta i njegove odaje su predstavljale čudesan prizor. Pošto su Sindari voleli šume, u dvoranama i pećinama su bili u kamenu isklesani drveće, ptice i životinje, i u njima je bilo mnoštvo fontana i svetiIjki od kristala. Tokom Doba Zvezdane Svetlosti Menegrot je napredovao i cvetao, a čak i tokom većeg dela Prvog Doba Sunca, kad je ceo Belerijand bio u sukobu, ceo Dorijat bio je zaštićen čarobnim moćima Melijane Maje. Međutim, prokletstvo Silmarila je na kraju za ishod imalo ubistvo Tingola u samom Menegrotu i Melijanin odlazak. Odonda je Menegrot dvaput pljačkan, prvo su ga opustošili Patuljci Nogroda, a drugi put noldorski Vilenjaci. Menegrot je napušten i s ostatkom Belerijanda potonuo pod talasima.


Meneltarma

Najviša planina na ostrvskom kraIjevstvu Numenor bila je sveta planina zvana Meneltrma, "Oslonac Neba". Ona se nalazila u središtu Numenora i sa njenog vrha, Svetog mesta Eruovog, tvrdilo se, bilo je moguce videti Kulu Avalonea na vilenjačkom ostrvu Tol Ereseji. U podnožju Meneltarme bila je Noirinan, Dolina Grobova Kraljeva, a kraljevski grad Armenelos bio je podignut na jednom obližnjem brdu. Snegovi Meneltarme bili su izvor Sirila, najduže reke u Numenoru.


Merjadok Brendibak

Hobit od Okruga, Merjadok Brendibak je rođen 2982. Trećeg Doba, kao sin Saradoka Brendibaka, Gospodara Baklenda. 3018. Meri (Veseli) je postao jedan od četvorice Hobita iz Družine Prstena. Veseli je preživeo mnogo pustolovina sve do rasturanja Družine, kad su i njega i Pipina (Peregrina Tuka) zarobili Orci Izengarda. Kada su Orke napali Rohirimi Hobiti su pobegli u Šumu Fangorn i pomogli da se ubede Enti da napadnu Izengard. Meri (Veseli) je kasnije postao dvorjanin Kralja Teodena od Rohana. Postao je junačka figura kada je, sa vitezdevom Eovinom, ubio Vešca kralja od Morgula u Bici Pelenorskih Polja. Ovaj okršaj umalo što nije Veselog koštao života, ali ga je Aragorn izlečio. Po povratku u Okrug kasnije te godine, Veseli se borio u Bici od Uzvode i kasnije oženio Estelom Boldžer nasledivši svog oca kao Gospodar Baklenda. Veseli i Pipin su bili najviši Hobiti u istoriji, štrčeći svojom visinom od četiri i još pola stope. Godine 64. Četvrtog Doba Veseli i Pipin su napustili Okrug da bi proveli poslednjih nekoliko godina života u Rohanu i Gondoru, gde su sahranjeni uz visoke počasti u Kući Kraljeva.


Mim

Kralj Sitnih Patuljaka Amon Ruda, Mim je bio poslednji kralj Noigit Nibina, ili Sitnih Patuljaka, koji su živeli u pećinama ispod Amon Ruda u Belerijandu. Pred kraj petog veka Prvog Doba Sunca celokupno stanovništvo ove rase u izumiranju se sastojalo od Mima i njegova dva sina, Ibuna i Kima. 486. Prvog Doba Mima su zarobili odmetnici Turina Turambara i on ih je odveo na bezbedno mesto u svoje skrivene pećine. Sledeće godine Mima su zarobili Orci i on je spasao život izdavši Turina i njegovu bandu, koji su uhvaćeni u zasedu i pobijeni. Uzalud je, medutim, Mim stekao slobodu. Oba Mimova sina su nastradala, a Turinov otac Hurin je gonio i pronašao izdajicu svog sina i ubio ga jednim udarcem.


Minas Anor

Grad-tvrđava Minas Anor, "Kula Sunca", bio je jedan od tri velika grada Gondora podignut u onom strateški važnom klancu izmedu istočnog kraja Belih Planina i zapad-nog zida Planina Mordora. Smešten u podnožju planine, koja se u vencu Belih Planina nalazila na krajnjem istoku, bio je to prvi grad feuda Anoriena i kontrolisao je dolinu na zapadnoj strani Reke Anduin. Kad je sagraden, godine 3320. Drugog Doba, Minas Anor bio je grad dunedainskog Princa Anariona. Njegov blizanac, Minas Itil, "Kula Meseca" koji je sagrađen iste godine na najzapadnijem ogranku Planina Mordora i koji je kontrolisao ravnicu na istočnoj strani Reke Anduin - bio je grad njegovog brata, Princa Izildura. Oni su zajedno vladali Gondorom iz kraljevske prestonice Ozgilijat, "cita-dele zvezda", koja je premošćavala Reku Anduin na sredokraći izmedu dve kule. Posle vekova ratovanja i pustošenja koje je izazvala velika kuga, i Minas Itil i Ozgilijat su bili u ozbiljnom opadanju do sredine Trećeg Doba. Do 1640. kraljevski dvor je preseljen u Minas Anor, koji je postao nova prestonica Gondora. Godine 1900. Kalimehtarje sagradio njegovu čuvenu Belu Kulu. Kad je konacno Veštac-kralj zauzeo Minas Itil godine 2002. i promenio mu ime u Minas Morgul, postalo je očigledno da sudbina celog Gondora zavisi od odbrane Minas Anora, i njegovo ime je promenjeno u Minas Tirit, "Kula Straže". Pod tim imenom ispričan je ostatak istorije ovoga grada-tvrdave.


Minas Itil

U okviru kraljevstva Gondor grad-tvrdava Minas Itil, "Kula Meseca", sagraden je na zapadnom ogranku Planina Mordora i kontrolisao je feud Itilijen na istočnoj obali Reke Anduin. Kad je izgrađen, 3320. Drugog Doba, Minas Itil bio je grad dunedainskog Princa Izildura. Njegov blizanac, grad-tvrđava Minas Anor je sagrađen iste godine za njegovog brata, princa Anariona. Dok je njihov otac Elendil vladao kao Uzvišem Kralj Dunedaina iz Severnog Kraljevstva Arnor, braća su združeno vladala Gondorom. Samo jedan vek pošto je Minas Itil podignut, godine 3429, zauzele su ga Sauronove snage, ali na početku Trećeg Doba Izildur ga je povratio. Međutim, kako su naslednici Izildura od tog doba vladali iz Severnog Kraljevstva Arnor, prestiž Minas Itila kao kraljevskog grada, ako ne i njegov vojni značaj, odonda se umanjivao. Godine 2000. napao ga je Veštac-kralj od Nazgula, čije su snage pokuIjale iz Mordora kroz prevoj Kirit Ungol.Posle dvogodišnje opsade Minas Itil je pao i pripao Vešcu-kralju i ime mu je promenjeno u Minas Morgul. Odonda je on, vise od hiljadu godina, bio glavna baza za Sauronve snage u Gondoru i predstavljao je stalnu pretnju za opstanak dunedainskog kraljevstva. Zle sile nisu isterane iz ovog grad-tvrđave sve do kraja Rata za Prsten i, mada je on ponovo nazvan Minas Itil, u njemu više nikad nisu živeli Gondorani.

Minas Morgul

Godine 2002. Treceg Doba grad-tvrdavu Minas Itil, "Kulu Meseca", posle dvogodišnje opsade zauzele su snage Nazgula, Vešca-kralja, i ime mu je promenjeno u Minas Morgul, "Kula Utvara". Takođe su ga zveli Kula Volšebništva i Mrtvi Grad. Sličan po strukturi svom velikom takmacu, Minas Tiritu, postao je ukleto i zlo mesto koje je sijalo u noći avetinjskim svetlom. Nekom magijskom moci ili nekom paklenom napravom gornje odaje njegove velike kule su se polako obrtale u stalnoj budnosti. Više od hiljadu godina Minas Morgulom je upravljala strahovlada Utvara Prstena, što je kao posledicu imalo da feud Itilijen bude skoro potpuno uništen i ostane bez stanovnika. Godine 2050. Veštac-kralj od Morgula je ubio Earnura, poslednjeg kralja Gondora, a 2457. Ozgilijat je opustošila i njegov kameni most razrušila vojska divovskih Orka Vešca-kralja zvanih Uruk-hai. Za vreme Rata za Prsten Minas Morgulje imao ključni položaj u Sauronovoj strategiji. Snage iz Morgula su bile prve koje su se pokrenule direktno protiv Gondora i pregazile Ozgilijat. Zatim, u opsadi Minas Tirita, vodstvo Vešca-kralja za vreme Bitke od Pelenorskih Polja se pokazalo kao sudbonosno. Kad je ubijen, to je bio nagoveštaj sloma koji će uslediti. Posle uništenja Saurona i pada Mordora, svi zli uticaji su zbrisani iz Minas Morgula, i ponovo su počeli da ga zovu Minas Itil. 'Međutim, nikad više nisu ga ponovo naselili Ijudi Gondora.


Minas Tirit

U istorijama Srednje Zemlje postoje dve tvrdave koje se zovu Minas Tirit. Prvu su podigli Visokorodni Vilenjaci Belerijanda u Prvom Dobu Sunca. Podignuta je na jednom ostrvu u Reci Sirion i njena istorija se može naci pod imenom tog ostrva: Tol Sirion. Drugi i slavniji Minas Tirit se nalazio u zemlji Gondor za vreme Trećeg Doba. Godine 2002, kad je grad tvrđava Minas Itil, "Kula Meseca", pao i pripao Nazgulu Vešcu-kralju i preimenovan u Minas Morgul, "Kulu Utvara", Gondorani su promenili ime svoje preostale kule od "Minas Anor", "Kula Sunca", u Minas Tirit, "Kula Straže". Pokazalo se da joj to ime odgovara, jer preko hiljadu godina Minas Tirit je stajao kao straža protiv zlih sila koje su pretile da potpuno unište Gondor.
Od opadanja Ozgilijata u sedamnaestom veku, ova tvrdavaje postala prvi grad Gondora, i tokom celog trećeg veka Sauron je usredsređivao svoje misli na to da uništi ovaj poslednji bastion moći. 1900. grad je ojačan podizanjem Bele Kule, a zatim je 2698. Vladajuci Namesnik Ehtelion I obnovio Belu Kulu i poboljšao odbrambene položaje Minas Tirita.
Do vremena Rata za Prsten Minas Tirit bio je ogromno i strašno brdo-tvrdava, sagrađeno na sedam nivoa. Svaki nivo je podignut stepenasto iznad sledećeg i bio je okružen masivnim opasujucim bedemima. Svaki od tih bedema je imao samo jednu kapiju, a iz odbrambenih razloga svaka kapija bila je okrenuta u drugom pravcu od one ispod nje, s Velikom Kapijom na prvom bedemu koja je bila okrenuta na istok. Ovaj naizgled neranjiv grad-tvrdava se uzdizao nivo po nivo, kao neka velika litica preko sedam stotina stopa u visinu do sedmog bedema, koji se zvao Citadela, i unutar tog završnog opasujuceg zida bio je podignut moćni toranj same Bele Kule. Tako su silna bila utvrdenja Minas Tirita da je bila potrebna sva moć samog Vešca-kralja da ih probije, pa čak ni tako nije dospeo dalje od provaljivanja Velike Kapije na prvom bedemu, kad ga je juriš rohirimske konjice potisnuo na Pelenorska Polja i njegove snage satrte. Spasavanje Minas Tirita bilo je ključno da bi se dobio Rat za Prsten i oživelo Ponovno Ujedinjeno Kraljevstvo Arnora i Gondora.


Mjaukala

Prema predanju Hobita, jedna zla rasa duhova Ijudoždera zvanih Mjaukala naselila se u neke močvarne predele Srednje Zemlje. Te sablasti, koje su se skupljale u gomilu, naizgled su bile slične užasnim Bićima Humki, ali im je dom bio u smradnim i vlažnim močvarama. Putnici su, idući po njihovoj zemlji, uvek bili u opasnosti, jer su ta stvorenja mnoge uhvatila u zasedu i ubila.


Mordor

Na kraju prvog milenijuma Drugog Doba Sauron je osnovao jedno zlo kraljevstvo u Srednjoj Zemlji, odmah na istoku od Reke Anduin. Ono se zvalo Mordor, "crna zemlja", i tokom dva doba predstavljalo je snažnu Sauronovu bazu u njegovom nastojanju da zavlada celom Srednjom Zemljom. Mordor su sa tri strane branila dva neosvojiva planinska venca, Pepeljaste Planine na severu i Senovite Planine na zapadu i jugu. Kroz te planine postojala su samo dva prolaza, Kirit Ungol na zapadu i Kirit Gorgor na severozapadu. Pored male kružne ravnice, zvane Udun unutar Kirit Gorgora, dve glavne oblasti Mordora su bile Visoravan Gorgorota i široka ravnica i polja robova Nurn.
Gorgorot je bio prostrana sumorna visoravan s naslagama lave i orčkim jamama, uvek pod pokrovom dima s vulkanske planine Orodruin (ili Planine Usuda) koja se nalazila negde blizu njegovog središta. Ovde je takođe, na severoistočnoj strani visoravni na jednom ogranku PepeIjastih Planina, bilo Sauronovo utvrđenje, Mračna Kula Baraddur. Nurn je bio prostrana površina obradive zemlje koju su naseljavali robovi i goniči robova koji su obezbedivali u velikim količinama hranu i osnovne materijale za Sauronove armije. Nurn su navodnjavale četiri reke i sve su se ulivale u unutrašnje more Nurnen.
Pošto je iskovan Jedini Prsten u vatrama Planine Usuda 1600, Sauron je završio Baraddur i otpočeo Rat Saurona i Vilenjaka. Mada je morao da se preda zadivljujućoj snazi Nume-norejaca 3262, Sauron je uspeo da ih uništi prevarom i lukavstvom i da se vrati u Mordor posle uništenja Numenora. 3429. Sauronove snage su zaratile protiv Gondora, ali odmazda za to ga je stigla 3434, kad jc Poslednja Alijansa Ljudi i Vilenjaka uništila njegovu vojsku na Dagorladu i provalila Crnu Kapiju da bi ušla u Mordor. Posle sedmogodišnje opsade Baraddur je zauzet, Jedini Prsten je isečen sa Sauronove šake, a sve njegove zle sluge oterane iz Mordora. Početkom Trećeg Doba Mordor je bio prazan i Gondor je podigao Kulu Zuba i tvrđavu Durtang u severnom prevoju, i Kulu Kirit Ungol u zapadnom prevoju, da bi se nadzirao Mordor i sprečilo da bilo ko od Sauronovih rasutih saveznika uđe u kraljevstvo. Nažalost, posle pustošenja koje je izazvala Velika Kuga 1636, Gondor je napustio ove tvrđave i njih su zauzeli Orci koji su se spremali za ulazak Nazgula i samog Saurona. 2942. Sauron se vratio i 2951. počeo da obnavlja Baraddur. Medutim, razaranje Jedinog Prstena se pokazalo kao konačni udarac. Sauron je naposletku uništen i Mordor nikad više nije predstavljao pretnju za mir Srednje Zemlje.


Morgot

Valar, Gospodar Tame, Morgot, što znači "Mračni Neprijatelj", bilo je ime koje su noldorski Vilenjaci dali zlom valarskom Gospodaru koji je uništio Drveće Valara, ukrao Silmarile i ubio njihovog kralja. Međutim, njegova istorija je ovde ispričana pod njegovim prvobitnim imenom, Melkor.


Morija

Godine 1697. Drugog Doba Sunca, usred Rata Saurona i Vilenjaka, kad su ceo Eregion opustošile mračne sile, Patuljci moćnih palata Kazad-duma u Maglenim Planinama su zapečatili svoje velike kapije i nisu više izlazili u spoljni svet. Odonda se Kazad Dum smatrao tajanstvenim i mračnim mestom, njegove istorije i narod su bili nepoznati onima iz spoljnog sveta, i tako je on nazvan Morija, "mračna pukotina". Na taj način su Patuljti Maglenih Planina preživeli razaranja Drugog Doba, i srećno kopali ispod planina do godine 1980. Trećeg Doba. Te godine, dok su tragali za jednom bogatom žilom mitrila u jednom od svojih rudnika, slučajno su oslobodili jednog zlog duha Balroga, koji je bio skriven i spavao pod korenjem Barazinbara od kraja Prvog Doba. I mada su se godinu dana borili protiv tog demona, posle smrti dva svoja kralja Patuljci su napustili Moriju. Odonda je Morija postala carstvo Balroga, Orka i drugih slugu Sauronovih. Nekad zasenjujuća lepota njenih dvora i pećina je narušena i osakaćena, i tako postalo zlokobno, memljivo i ukleto mesto. Pet godina, od 2989. do 2994, jedna grupa PatuIjaka je pokušavala da ponovo uspostavi kraljevstvo u Moriji, samo da bi bila uhvaćena u zamku i pobijena kad su uklješteni izmedu jedne vojske Orka na istočnoj kapiji i nove opasnosti, strašnog Krakena, zvanog Čuvar u Vodi, kod Zapadne Kapije. Tek 3019. Trećeg Doba Balroga je najzad ubio Gandalf Čarobnjak. Ipak, iako je zli tiranin Morije ubijen, izgleda da su njene prostrane dvorane i holovi zauvek potom ostali napušteni i pusti.

Morikvendi

Na jeziku Visokorodnih Vilenjaka, Kveniji, svi Vilenjaci koji nisu stigli do Neumirućih Zemalja u vreme Drveća Valara su nazivani Morikvendi, Mračni Vilenjaci. To su bili Vilenjaci manje moći do onih koji su bili svedoci najveće slave i sjaja Neumirućih Zemalja. Među Morikvendijima su bili: Avari, Šumski Vilenjaci Lotlorijena i Mrke Šume, Nandori, Laikvendi, Falatrimi i Sindari.


Morski Vilenjaci

Od svih Vilenjaka, Treći Rod, Teleri, najviše su voleli mora Ulmoa, Gospodara Okeana, i najduže su živeli na obalama Belegaira, Mora Zapada. Bili su najupućeniji u njegove zakone i zato su nazvani Morski Vilenjaci. Oni su bili prvi narod koji je gradio brodove, jer ih je poducavao Ose, Majar burnih talasa. Njegova žena bila je Uinena, Gospa od Mirnih Voda, i oni su zajedno podučavali Morske Vilenjake o životu u moru, njegovim ribama i pećinama i vrtovima, i bogatstvu njegovih skupocenih dragulja i bisera.
I tako su Morski Vilenjaci plovili po moru u najdivnijim brodovima koji su bili beli i sagrađeni u obliku Ulmoovih Velikih Labudova koji su ih nekad odvukli do obala Eldamara. I u Neumirućim Zemljama oni su plovili i pevali glasovima nalik na mreškanje talasa, jer su poznavali jezik mora, tako tanan da je to izvan moći razumevanja i najmudrijih rasa Ljudi.


Mračni Vilenjaci

Među Mračne Vilenjake ubrajao se sav vilenjački narod koji nikad nije video oplemenjujuću Svetlost Drveća Valara. To su bili Avari - Šumski Vilenjaci Istoka, i oni iz Mrke Šume i Lotlorijena - i Eldari koji nikad nisu dovršili Veliko Putovanje u Neumiruće Zemlje - Nandori, Laikvendi (Zeleni Vilenjaci), Falatrimi i takođe od Sindara (Sivih Vilenjaka) - oni koji su nastanjivali Belerijand do kraja Prvog Doba Sunca, kad su Vilin-kraljevstva s tog mesta nestala u moru.
Mračni Vilenjaci, ili "Morikvendi" na vilenjačkom jeziku, ubrajali su se u niži narod od Uzvišenih Vilenjaka Eldamara (a to su bili Vanjari, Noldori i Teleri). Ali, po mišljenju Ljudi, ti Mračni Vilenjaci bili su čarobna i sjajna bića, jer su bili imuni na bolesti i nisu starili kako je vreme prolazilo. Bili su mudriji, jaći i lepši od Ljudi i oci su im uvek sijale svetlošcu Zvezda. U prvim godinama Sunca baš ovi Vilenjaci su sve Ljude naučili govoru i mnogim drugim veštinama i sposobnostima, tako da su mogli da žive u Srednjoj Zemlji i uzdignu se iznad položaja zveri u divljini.
I za Nandore i Laikvendije se govorilo da su stekli znanje o drvetu i šumi, i moć nad njima veću od bilo kojih drugih živih bića. Falatrimi su bili graditelji brodova Srednje ZemIje i najbolji moreplovci. Sindari, kojima su vladali Uzvišeni eldarski Kralj i majarska Kraljica, sagradili su najlepše kraljevstvo na Srednjoj Zemlji i činili uzvišena dela koja su se ubrajala u velika, čak i po merilu Visokorodnih Vilenjaka.
U drugom Dobu Sunca, posle potonuca Belerijanda, Visokorodni Vilenjaci Srednje Zemlje su stvorili nova Vilin-kraljevstva i mnogi Šumski Vilenjaci su došli u njih sa istoka i severa. Od tih novih kraljevstava, Lindon, Rivendel, Mrka šuma i Lotlorijen opstali su do Četvrtog Doba. Ali, kao što govori "Crvena Knjiga Zapadne Mede", Visokorodni Vilenjaci Četvrtog Doba odvezli su bele vilinske brodove u Neumiruće ZemIje. I mada su Mračni Vilenjaci dugo ostali u Srednjoj Zemlji, sva njihova kraljevstva su oslabila i oni su postali skitački narod čija je moć sve više slabila.


Mrka Šuma

Godine 1050. Trećeg Doba Sunca jedna zla sila je došla u ogromnu Zelenšumu Veliku u Rovanionu, tik na istoku od Maglenih Planina i od Reke Anduin. Ta sila, poznata kao Nekromant, bila je zapravo Sauron Gospodar Prstenova koji je sagradio tvrdavu Dol Guldur na njenim južnim rubovima. Sauronove zle vradžbine bile su tako moćne da je ovu nekada lepu šumu pretvorio u užasno i mračno mesto da se ona preko dve hiljade godina zvala Mrka šuma. Veliki Pauci, Orci, vukovi i zli dusi pohodili su Mrku šumu i, mada su Šumski Vilenjaci Šumskog Kraljevstva Tranduila opstali na severu šume, moć ovih Vilenjaka nije bila dovoljna da zaustavi tminu koja se širila. Do sredine Trećeg Doba malo je bilo onih koji su se usuđivali da putuju njenim mračnim stazama, mada su Šumski Vilenjaci i Severnjaci, zvani Šumski Ljudi i Beorninzi činili što je bilo u njihovoj moći da održe njene prolaze i puteve otvorenim i slobodnim. 2850. Gandalf Čarobnjak je ušao u Mrku šumu na jugu i najzad otkrio da Mrkom Šumom vlada Sauron sa Utvarama Prstena.
Mrka šuma je bila među glavnim preprekama koje su stajale pred patuljačkom družinom Torina Hrastoštita na dugom putu do Samotne Planine. Ipak, lukavstvom i srčanošcu, Hobit Bilbo Bagins je proveo Družinu kroz njene mnogobrojne opasnosti. Za vreme Rata za Prsten Sauronove snage iz Dol Guldura su izašle u velikom broju da se suprotstave vilenjačkim kraljevstvima, Šumskom Kraljevstvu na severu, i Zlatnoj Šumi Lotlorijen na jugu. Medutim, oba ova ratna pohoda bila su neuspela i Vilenjaci su, sveteći se, uništili zle vojske Mrke Šume, srušivši zidine Dol Guldura i provalivši njegove jame i tamnice. Do po,etka Četvrtog Doba velika šuma se već više nije zvala Mrka Šuma, već Erin Lesgalen, "Šuma zelenog lišca". Na severu je bila neosporavana teritorija Tranduilovog Šumskog kraljevstva, južni deo su naselili Vilenjaci Lotlorijena koji su ga nazvali Istočni Lorijen, dok su šumoviti predeli izmedu ta dva kraIjevstva dodeljeni Šumskim Ijudima i Beorninzima.


Mrtvi Ljudi Dunharoua

U Smrtnim Zemljama Arde bilo je mnogo duhova koji su, zbog neke zaslužene kletve ili zlog čina magije, bili vezani za Ardu duže no što su na to imali prava. Stvorenja humki i moćne Utvare Prstena bili su takva bića, druge nesmirene duše naseIjavalc su Mrtve Baruštine gde su poplave uznemiravale grobove Ljudi i Vilenjaka koji su pali u Bici od Dagorlada kraj Crne Kapije zle zemlje Mordor.
"Crvena Knjiga Zapadne Mede" govori i o onima koji su poznati kao Mrtvi Ljudi Dunharoua, koji su se pojavljivali kao duhovi u lavirintima drevne citadele Rohana. To su nekad bili Ljudi s Bele Planine koji su se u Drugom Dobu Sunca zakleli na vernost kralju Dunedaina, ali su u vreme rata prekršili tu zakletvu i izdali ga Mračnom Gospodaru Sauronu. Odonda su svi Ljudi s Bele Planine bili prokleti kao verolomci i postali su lutajuci duhovi koji nisu mogli da nađu spokoja.
Tokom svih godina Trećeg Doba Sunca ti Ljudi su se pojavljivali kao duhovi na Stazama Mrtvih iznad moćnog Uporišta Dunharoua, i svi koji bi ušli u te prolaze bi poludeli od straha i bili izgubljeni. Ali, u poslednjim godinama tog Doba, došla je iz divljine severa osoba, kadra da im zapoveda. Bio je to Aragorn, sin Aratorna, zakoniti naslednik kralja Dunedaina. Pozvao je Mrtve da ispune zakletvu koju su davno prekršili. I zaista, oni su se pojavili, bledi jahaci na bledim Konjima, ali su se pokazali kao bataIjon moćnih Ljudi. Oni su jahali s Aragornom do Pelargira i poveli rat protiv Korsara od Umbara na kopnu i moru, pobili su ih i naterali ih da u užasu beže. Tako su Mrtvi Ljudi Dunharoua podarili pobedu Aragornu - nasledniku dunedainskih kraljeva - i tim činom se iskupili. Duše su im bile oslobodene i, pred očima velikih živih Ljudi, ogroman obris velike blede vojske išcileo je kao magla na vetru u praskozorje.


Mrtve Baruštine

Na severozapadu od Planina Mordora, izmedu zapadnih zemalja Reke Anduin ispod Slapova Raurosa i bojnog polja Dagorlad, nalazilo se jedno ukleto i pusto mesto zvano Mrtve Baruštine. Tokom tri hiljade godina Trećeg Doba zapadne zemlje Mrtvih Baruština su se proširile na istok i progutale onaj deo bojnog polja na kome su bili mnogi grobovi Ljudi i Vilenjaka koji su poginuli za vreme Bitke od Dagorlada na kraju Drugog Doba. U trećem Dobu, posleBitke od Logora 1944, veliki deo vojske Kolovozaca je sateran u Mrtve Baruštine i tu nastradao. Kroz te močvare bio je primoran da putuje Hobit Frodo Bagins - sa Semvajsom Gemdžijem i Smeagolom Golumom - u svojoj potrazi za vreme Rata za Prsten, i tu su naišli na užasne aveti Jezera Mrtvih Lica, gde su se oživeli dusi davno umrlih ratnika pojavljivali u ukletim močvarnim lokvama.


Mumakili

U Trećem Dobu Sunca, u južnim zemljama Harada, živele su zveri ogromnog tela za koje se misli da su bili preci stvorenja koje Ljudi sada zovu Slonovi. Ali kažu da su Slonovi koji sad naseljavaju Svet mnogo manji po veličini i snazi od svojih predaka.
U godinama Rata za Prsten žestoki divlji ratnici Harada su na poziv Saurona došli na sever u zemlje Gondora, i sa svojim vojskama doveli su velike Mumakile koji su korišceni kao bojne životinje. Mumakili su bili upregnuti u ratnu opremu: crvene zastave, trake, uzde i pokrovce od zlata i bronze; na ledima su imali velike tornjeve sa kojih su se borili strelci i kopljanici. Imali su prirodnu žed za borbom, i mnogi njihovi protivnici su smrvljeni pod njihovim stopalima. Svojim surlama su obarali mnogo neprijatelja, a u bici su im kljove bile grimizno crvene - od krvi njihovih protivnika. Protiv njih nisu mogli da se bore konjanici, jer Konji nisu hteli da se približe Mumakilima, a ni pešaci, koji bi bili ubijani odozgo ili smrvljeni. U ratu su često stajali kao kule koje nisu mogle da budu osvojene, zid od štitova bi se rušio pred njima i vojske su bežale glavom bez obzira.
Ove debelokože zveri bile su skoro neranjive i neosetljive na udar strele. Samo najednom mestu, očima, mogli su Mumakili da budu oslepljeni ili čak ubijeni strelama odapetim velikom snagom. Kad bi bili oslepljeni, pobesneli bi od bola, često satiruci i gospodare i neprijatelje

Muve od Mordora

Pričalo se da u Crnom Kraljevstvu Mordor žive samo Orci, Divovi i Ljudi, koji su bili robovi Saurona Mračnog Gospodara. Jedine životinje u Mordoru bile su zli rojevi muva krvopija. To su bili sivi, smeđi i crni insekti, oni su bili bučni, puni mržnje i gladni, i svi su bili obeleženi, kao što su Orci te zemlje bili obeleženi, crvenom šarom u obliku oka na leđima. Tako se moć Mračnog Gospodara proširila i na najmanje zlo u njegovoj zemlji.


Nahar

Konj Valara, divovski beli Konj Oromea, Lovca Valara, Nahar je prvi konj stvoren u svetu i praotac svih konja. Orome je često jahao Nahara po šumovitim predelima Srednje Zemlje tokom Doba Tmine i Zvezdane svetlosti. Na jednom takvom putovanju Orome i Nahar su otkrili Vilenjake kraj Voda Buđenja.


Nandori

Među Vilenjacima koji su krenuli na Veliko Putovanje u potrazi za Neumirućim Zemljama bilo je Tri Roda. Treći i najveći rod bili su Teleri, i pošto je ovaj narod bio tako brojan, njihov prelazak je tekao najsporije, a broj onih koji nisu bili u stanju ili nisu bili voljni da okončaju Putovanje bio je veći nego u druga dva plemena. Do prve podele, zabeležene na tom Putovanju, došlo je kada su se Teleri zaustavili pred Velikom rekom Anduin i, gledajući na drugu stranu, spazili Maglene Planine. Ova moćna prepreka prestrašilaje Vilenjake i tako je, radije nego da se izloži opasnosti pri prelasku planina, Lenve, velikaš Telerija, odvojio svoje Ijude. Oni su pošli prema jugu niz Reku Anduin i živeli na mestima koja su bila nepoznata njihovim sunarodnicima; prozvani su Nandori, "oni koji se vraćaju". Bili su skitački narod šumskih predela i nije im bilo premca u poznavanju šuma i lovačkoj veštini, niti u znanjima o Kelvarima i Olvarima Srednje Zemlje. Lovili su lukovima i imali oružja napravljena od nekih osnovnih metala, ali nisu znali kako da kuju oružja od čelika kojima bi se borili protiv zlih stvorenja koja su, u potonjim Dobima, došla sa Severa.
Tokom više od dva Doba Zvezdanog sjaja Nandori su živeli u slozi u zemljama po kojima su lutali, u Dolovima Anduina. Neki su prešli preko Belih Planina i došli u Erijador. Oni su postali upućeniji u osobenosti i ćudi šuma i reka, ali kad su ih zla bića napala u šumama, bili su nepripremljeni i njihov broj je počeo da se smanjuje. Mnoge su pobiie horde čelikom oklopljenih Orka, bande Kamenih divova i čopori pobesnelih Vukova.
Mnogi su se Nandori, koristeći svoje poznavanje šuma, skrivali što su bolje mogli od užasa koji je vrebao. Međutim, Denetor, sin Kralja Lenvea, okupio je oko sebe mnoge Nandore i uputio se ponovo na davno napušteni marš na zapad. On je tragao za nekim srodnicima koji bi im pritekli u pomoć, jer su do Nandora stigle priče o moći Sindara,predvođenih ličnošću kojaje nekada bila kralj svih Telera, Elveom Singolom, sada zvanim Tingol. Denetor je prešao Plave Planine i ušao u Belerijand, dovodeći veliki broj Nandora ponovo pod vrhovnu vlast njihovog zakonitog kralja.
Tu su ih dočekali Sindari koji su ih zaštitili, naučili ih nekim ratnim veštinama i dodelili im Osirijand, "zemlju sedam reka", kao njihovo kraljevstvo. Oni se više nisu zvali Nandori, već Laikvendi i Zeleni Vilenjaci zbog svoje Ijubavi prema zelenim šumovitim predelima i običaja da se oblače u zelenu odeću da bi neprijateljima naizgled mogli da se učine kao deo šume. Tako su u tom Dobu pred dolazak Sunca srećno živeli kraj reka i u šumama Osirijanda, a umilne pesme Laikvendija nadmetale su se s melodijama slavuja.


Nargotrond

Najveće kraljevstvo noldorskih Vilenjaka u Belerijandu tokom Prvog Doba bilo je ono kojim je upravljao Finrod iz svog grada tvrđave Nargotronda. Bila je to moćna podzemna tvrđava uklesana u pećinama Reke
Norog i iz nje je Finrod vladao najvećim delom Zapadnog Belerijanda. Po uzoru na Hiljadu Pećina Menegrota, Noldori i Patuljci Plavih Planina su proširili prostrane komplekse ove palate tvrđave od prvobitnih ukopavanja Sitnih Patuljaka koji su nekada ovde živeli. Mada su njegovi stanovnici uključeni u mnoge okršaje i bitke s Morgotovim snagama, Nargotrond je ostao neotkriven i bezbedan sve do poznog petog veka kad su oni počeli često da izlaze u otvorenu borbu. To se pokazalo kao njihova propast, jer 496. su se borili u Bici od Tumhalada protiv Glaurunga Zmaja i jedne ogromne vojske, i bili su poraženi. Glaurungje potom ušao u Nargotrond pre no što su uspeli da sruše njegov kameni most. Svi u Nargotrondu su pobijeni ili porobljeni i pet godina Glaurungje vladao njego-vim pećinama pre nego što je i sam ubijen. Ubrzo zatim Mim, poslednji od Sitnih Patuljaka, vratio se u pećine koje su nekada bile dom njegovih predaka, ali kada je i on ubijen, drevni dvori su ostali zauvek potom prazni.


Naugrimi

Za vreme Doba Zvezdane svetlosti pre no što je kraljevstvo Sivih Vilenjaka ojačalo i steklo punu moć, rasa Patuljaka koji su bili dugobradi i naoružani čeličnim oružjem prešlaje preko Plavih Planina u Belerijand. Sivi Vilenjaci su mislili da su ti Ijudi nakazni i ružni, i nazvali su ih Naugrim, "zakržljali Ijudi". Ali Naugrimi nisu došli da ratuju, nego da trguju i obavljaju trampu, i od ove trgovine obe rase su napredovale. I mada su Naugrimi živeli u blagostanju i miru s Vilenjacima, između njih je postojalo samo labavo savezništvo a da nije bilo velikog prijateljstva.


Nazguli

U dvadeset i trećem veku Drugog Doba Sunca u Srednjoj Zemlji se uzdiglo devet moćnih utvara koji su u crnom govoru Orka bili nazvani Nazguli, što znači "Utvare prstena". I od svih zlih slugu i generala Saurona Gospodara Prstenova ovi Nazguli su se pokazali kao najveći.
Kažu da su Nazguli nekada bili moćni kraljevi i volšebnici među Ljudima i da je svakome od njih Sauron bio dodelio po jedan Prsten Moći. Ti Prstenovi su bili devet od devetnaest čarobnih Prstenova koje su Kelebrimbor i Vilin kovači Eregiona iskovali za Saurona. Mnogo vekova ovi Ljudi su koristili svoje prstenove da ispune sopstvene želje, ali svima je vladao Jedini Prsten kogaje načinio Sauron. I premda su ovi odabrani Ljudi uz moć Prstenova daleko nadživeli obične smrtnike, njihov likovi su bledeli. Do dvadeset i trećeg veka u potpunosti su postali utvare i robovi koji su mislili samo na to kako bi mogli da posluže Sauronu, Gospodaru Prstenova. Tako su tumarali svetom vršeći strašna zlodela. Nosili su velike crne ogrtače s kapuljačama, i oklopne pancirne košulje i srebrne kacige, ali ispod toga su bile sive halje pokojnika a njihova tela su bila nevidljiva. Svako ko bi im pogledao u lice ustuknuo bi u užasu, jer je izgledalo da nema ničega što drži kacigu i kapuljaču. Ipak, ponekad bi se pojavljivao, tamo gde bi trebalo da budu lica, sjaj dva blistava i hipnotička oka ili, u besu i silini, crveni i pakleni plamen.
Oružja Nazgula bila su mnogobrojna: nosili su čelične i plamene mačeve, crne buzdovane i bodeže s čarobnim otrovnim oštricama. Koristili su čini prizivanja i čini zaslepIjujuće volšebničke vatre, a prokletstvo njihovog Crnog Daha biloje kao kuga beznađa i prokletstvo njegovog užasa ledilo je srca njihovih nepriatelja. Nazguli su bili nedodirljivi za smrtne Ljude, jer oružje nije moglo da im naudi ukoliko nije bilo blagosloveno vilenjačkom čarolijom, a svako sečivo koje bi ih udariloje bledelo i nestajalo.
Tako su tokom hiljadu godina Drugog Doba Sunca Nazguli, ili devetorica crnih Jahača, brisali predelima Srednje Zemlje kao užasna noćna mora. I za sve to vreme oni su išli u ratove kao što je činio i sam Sauron, Gospodar Prstenova. Oni nisu nestali sve dok nije palo kraIjevstvo Saurona, Mordor, a Poslednja Alijansa Vilenjaka i Ljudi razbila sedmogodišnju opsadu Baraddura na kraju tog Doba. Izildur, dunedainski gospodar Gondora je isekao Jedini Prsten iz Sauronove šake, i Nazguli su, s Gospodarem Prstenova, zbrisani i potisnuti u senke i pusta mesta u istočnim zemljama Sveta gde nisu imali nikakvo obličje niti moć.
Nazguli su bili bez oblicja i moći trinaest vekova u Trećem Dobu Sunca. Ali Jedini Prsten nije bio uništen i Sauron je mogao da sebi ponovo stvori lik. Tako je u četrnaestom veku ponovo dozvao iz senki svoje velike sluge Nazgule. Devet Crnih jahača pojavilo se na istoku i najveći od njih je došao na sever u Erijador, gde je stvorio kraljevstvo Angmar i sagradio veliku citadelu u Karn Dumu. Sazvao je orčke legije i zle Brđane iz Etenskih močvara. Više od šest vekova je u Erijadoru bio stalni rat. Ovaj gospodar Nazgula, u to vreme nazivan Veštac-kralj od Angmara, stalnoje ratovao protiv Dunedaina Arnora i iz Karn Duma je dolazilo mnogo zla. Jedna po jedna, velike pokrajine i gradovi su se rušili sve do 1974, kad su poslednji - pokrajina Artedain i grad Fornost - pali pod varvarskim hordama. Ali vlast Vešca-kralja nad Dunedainskim Kraljevstvom Severa bila je kratkog veka, jer su 1975. njegovu vojsku do nogu potukli i satrli Vilin-gospodari Kirdan i Glorfindel i Earnur, kralj Gondora, u Bici kod Fornosta. Ali i dalje su Veštac-kralj i njegov gospodar Sauron smatrali ovo velikim delom, jer njih se malo ticao pokolj Orka i Brdana, a uništenje moći i kraljevstva Dunedaina Severa u Arnoru je zaista bila velika pobeda za Mračne Sile.
Veštac-kralj od Angmara, zvani Uzvišeni Nazgul, napustio je razrušene zemlje Erijadora i vratio se u Mordor. I mada Sauron još nije stigao, već se i dalje krio u Dol Gulduru u mraku Mrke šume (gde je Nazgul zvani Kamul, Crni Istočnjak, bio glavni zapovednik) bilo je u Mordoru drugih Nazgula koji su tu došli u tajnosti pre mnogo vekova. U to vreme oni su se trudili da ponovo izgrade zlu silu te zemlje i bili su okupili oko sebe Orčke horde.
2000. godine Nazguli su izašli iz Mordora da bi se borili s Dunedainima Juga u Gondoru. a dve godine kasnije pala je istočna kula, Minas Itil, "kula Meseca". Nazguli su ovo mesto prisvojili i dali mu novo ime Minas Morgul, "kula crnih utvara", a ponekad su ga zvali i Kula Volšeb-ništva i Mrtvi Grad. Uzvišeni Nazgul, Veštac-kralj od Angmara, sada se zvao Gospodar Morgula i nosio je krunu od čelika. Upravo je on ubio Earnura, poslednjeg Uzvišenog Kralja Gondora, i hiljadu godina ratovao s Ljudima Gondora i volšeb-ništvom i silom svoje armije, i podrivao je njihovu moć puslošeći njihove gradove i uništavajući njihovu zemlju.
Međutim, tek se 2951. godine Sauron, mračni Gospodar, razotkrio i došao u Mordor. Kažu da se Sauron plašio da se otvoreno pokaže pre tog vremena iz straha da neko ne poseduje Jedini Prsten koji je mogao da ga uništi. A tek još malo kasnije su najmudriji od Ljudi saznali da on zapoveda ulvarama u Morgulu, i da su te utvare Nazguli Drugog Doba.
Godine 3018. Trećeg Doba otpočeoje Rat za Prsten. Jer te godine Sauron je saznao gde je sakriven Jedini Prsten i njegova žudnja za njim je bila tolika da je poslao svih devet Nazgula da ga otmu. Ali, oni su osujećeni u toj nameri. Kad su Crni Jahači došli do granica Rivendela, zbacile su ih s konja i poterale vilenjačke snage koje su nadzirale reku.
Potraga za Jedinim Prstenom dovela je Nazgule do Okruga gde je njihova sumnja pala na Hobita Froda Baginsa. S pravom su sumnjali da je Frodo Nosilac Prstena i progonili njega i njegove saputnike. Nekoliko puta su skoro uspeli da zarobe Nosioca Prstena. Zaista, na Vrhu Vetrova Veštac-kralj je ranio Froda Baginsa otrovnim bodežom. Ipak, Frodo i njegovi saputnici su uspeli da nađu sklonište ušavši u kraljevstvo Elronda Poluvilenjaka.
Ali, oni su se ponovo pojavili u još moćnijem obličju, na pastuvima strašnim kao i oni sami. Ti pastuvi su bili Krilate Zveri za koje Vilenjaci i Ljudi nisu imali imena. To su bila drevna bića koja su došla na svet pre no što je otpočelo Računanje Vremena. Mada su imali kljun, kandže i krila, nisu bili ptice, a čak ni Slepi Miševi, bili su zmijolika bića kao Zmajevi, ali još stariji. Njih je stvorio Melkor, Sauronov gospodar, u nečistim jamama Utumna, gde su se pojavili zmija Kraken i druga zla bića skrivenih mesta. Hranjene mesom Orka i dosegavši veličinu koja je nadmašivala sva bića koja žive u vazduhu, Krilate Zveri su nosile Nazgule visoko iznad zemlje brzinom vetra. Uprkos njihovoj moći i strašnom izgledu, u Ratu za Prsten Nazguli su bili u smrtnoj opasnosti, jer je Jedini Prsten bio u rukama njihovih protivnika. U bici od Pelenorskih Polja, Morgula, Gospodara, koji nije mogao da bude ubijen rukom Čovckovom, usmrtila jc vitez-deva Eovina od Rohana sa hobitskim ratnikom Merjadokom Brendibakom. I mada je preostalo još osam Nazgula, i oni su uskoro dokrajčeni. Kad su se pojavili da se bore s neprijateljem kod Crne Kapije Mordora, u samom Mordoru je nastupila velika uzbuna. Sauron je zapovedio Nazgulima da pohitaju do Orodruina, Plamene Planine, koja se zove i Planina Usuda, jer tamo se nalazio Hobit Frodo Bagins. Na svojim Krilatim Zverima Nazguli su leteli kao vetar Sauronu u pomoć, ali uzalud, jer Frodo Bagins je ispustio Jedini Prsten u Planinu Usuda. U tom času Sauron i ceo njegov strašni svet su uništeni. Kad se Crna Kapija srušila, Crna Kula se zatresla i pala, a usred svog leta moćni Nazguli su se strmoglavili kričeći u plamenove koji su ih zauvek dokrajčili.